Исидора Секулић била је српски прозни писац, романописац, есејистa, полиглотa, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године. Прва је жена чланица Српске академије наука и умјетности.

Рођена је у Мошорину, селу у Војводини. Dетињство је провела у Руми, Земуну и Новом Саду. Била је ћерка Љубице и Данила.

Са четрнаест година, захваљујући оцу, јер јој је мајка умрла, знала је пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. У Будимпешти на школовање послао ју је отац, који је тада био уважени градски капетан. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. На гробљу је проводила доста времена. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало дело „Хроника паланачког гробља“. Године 1922. је докторирала у Немачкој. Радила је као учитељ математике у Панчеву, Шапцу, Скопљу и Београду.

У Норвешкој се удала за пољског лекара Емила Стремицког, који је умро убрзо након склапања њиховог брака (1914. године). Исидора се никад више није удала и није имала деце. Болест је рано однела све чланове њене породице и оставила је потпуно саму да се бори са учесталим мигренама и слабим здрављем. Све ове породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво, оне су је обликовале као самотну и затворену жену.

Своју није имала, али је породицу као појам, ценила изнад свега. Велики парадокс је да је што се она може сагледати као велика феминистичка фигура, жену која је много путовала, радила и померала многе границе, а која је у исто време тврдила да је жени битно место у кући, како феминизам нема смисла и да свака жена мора бити спремачица или куварица. Себе је сврставала у спремачице. Исидора Секулић се залагала за патријархалне вредности, али и за женске слободе, некој средини је тежила.

Посљедњи пут у јавности се појавила 1956. године. Умрла је након две године. Сахрањена је на Топчидерском гробљу, без венца, помпе и говора јер је тако желела. Будући да није имала наследнике сва њена имовина припала је општини Савски венац. У Универзитетској библиотеци смештене су неке њене приватне ствари.

Објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела: Сапутници, Писма из Норвешке, Ђакон Богородичине цркве, Хроника паланачког гробља

Иzвор/фото: Википедија

Podeli