Kristina Kljajić prvi dobitnik nagrade „Stevan Miša Vrebalov “ za najbolju neobjavljenu zbirku stihova

Nagrada Stevan Miša Vrebalov  podrazumeva objavljivanje nagrađene knjige, dodelu plakete, kao i organizovanje promocije knjige.

Žiri je doneo jednoglasno odluku da se nagrada dodeli Kristini Kljajić iz Kraljeva za rukopisnu zbirku pesama Zidovi kuća. a u obrazloženju je napisano:

Kuće na mapi tihog bega

Poezija Kristine Kljajić predstavlja opipljivu metafiziku unutrašnjeg života – ona pred čitaoce iznosi zbirku dragocenih ulomaka stvarnosti kakvu spoznaje svako biće čulnosti. Atmosfera slika u kojima je naizgled sve jednostavno, prolazno i brzo, obojena je dubokom proživljenošću lirskog subjekta koji ne prekida svoj beg od svega, pa i sebe, čak ni onda kada se samozaboravi u izmaštanoj idili. Premda u zbirci „Zidovi kuća” sve ima spoznatljiv oblik – kuća, bor, šuma, bašta, planina, ostrvo, more – istovremeno, uvek, nosi i oblik nečeg drugog. Lišće smokve lako se preobražava u šake hrabrog čoveka, drveće se nastanjuje u plućima, a krošnje postaju tavani kuća koje nikad ne nestaju iz očiju. Posezanjem za atipičnim slikama, smešanim u sudaru snoviđenja i stvarnosti, vidljivog i zaumnog, faktičkog i naslućenog, autorka narativnost svojih pesama vizualizuje u čiste forme poput onih u metafizičkom slikarstvu. Svi oblici prebivaju u beskonačnoj nostalgiji, ljudi podsećaju na lutke, a život pršti jedino unutar tela lirskog subjekta, zarobljenog u svojim strahovima, nepripadanju, neodlučnosti i oporavljanju.

Kristina Kljajić pedantno ogoljava pesnički izraz kako bi u njegovoj neusiljenosti uspela da sačuva lepotu izrečene misli, neopterećene kitnjastim dekorom. Tako pažnju njenih čitalaca ne ugrožava suvišnost detalja kojoj se lako podleže, a koju autorka uspeva da zaobiđe. Svet njene pesme bogat je jer u njemu „sve preterano miriše” ponajpre zbog preosetljivog lirskog subjekta koji snažno oseća predmete, čak i onda kada ih ne razume. Otuda dolazi njegovo preimućstvo da sunce – vazda isto za sve ljude – zamisli onako kako želi da ga vidi. Tada pesnički subjekt ove zbirke nadrasta svoju književnu formu i opskrbljuje se odlikama književnog junaka.

Zbirka „Zidovi kuća” nenametljivo zadire u krupna pitanja – zašto smo i dalje tu gde jesmo ako možemo u trenu otići? Svaka pak pesma iz zbirke, donosi odgovor za sebe. Junakinja, iako svezana svojim korenjem za nasleđene zidove u kojima živi njena duša, užurbano istrčava iz žanr-scene svog sećanja: „ … opet sve liči na / čas fizičkog u osnovnoj školi / ne umem da preskočim kozlić / stalno vežbam, ali ne uspeva / posmatram druge / oni igraju, ja se plašim / lopte, ljudi, podsmeha / šta se uopšte radi ovde / znoje mi se dlanovi /ne mogu da prestanem da se pitam”. Iz bega u koji uskače, ne istrčava nikad, jureći sopstveni nemir proistekao iz želje da epikurejski napuni oči planinama i rekama i „proživi život u trenutku jednom”. Dok oseća u svom neprekidnom trku poglede travki, žali, premda mudro, što živi u jednom telu, u jednoj kući, ali se ne miri sa saznanjem da je nemoguće odživeti više od jednog života.

U poeziji Kristine Kljajić život se neposredno opaža. Čitalac je zarobljen u telu lirskog subjekta koji je na granici vriska čak i kada miruje na fotografiji. Budući da pati od nepripadanja, lirska duša pronalazi mesto izvan fizičke stvarnosti – trenucima preterane osećajnosti daje prostorne dimenzije i stanje ataraksije proglašava životnim dobrom: „Najbolji filmovu su uvek o umornim ženama / vazduh je davio / vrućina je gušila / voda je bila ledena, ljudi su neprestano dosađivali / bez pogovora sam im trčala u susret / kuća je bila sva od leta / koža sva od sunca / dvorište je ličilo na veliki dvorac / ljudske želje su remetile ravnotežu planete / volela bih da opstajem oslobođena od svega toga / i da samo spavam i nežno se protežem / u nekom francuskom filmu”. Pitomo i naivno stremeći užitku kao najvišem dobru, u želji da se izbegne zlo kao jedina njegova protivteža, lirska junakinja najčešće završava u nedefinisanom međustanju. To nagoni čitaoca da sa njom duboko saoseća, ponet autoreminiscencijom na ličnu, ali istovremeno i univerzalnu, gradaciju proživljavanja – od zaziranja, preko grabljenja do bežanja ili (ne)ispunjenja.

„Da bi znao šta želiš, moraš da se osećaš sigurno” – lakonsko je upozorenje pesnikinje i ujedno opravdanje što je izgraditi kuću neprestani imperativ. Ona vrlo uspelo, na do sada neistražen lirski način, oblikuje važnost ovog motiva – neraznatljiva ukorenjenost našeg bića boji sva naša razumevanja sveta. Zbog toga, između ostalog, čovek je u svim geografskim odredištima samo prolaznik. No, pesnikinja nas nimalo pretenciozno upozorava i na bolni paradoks s kojim se mora živeti – ono što nas u ontološkom smislu čini, te svakog od nas na jedinstven način karakteriše, može lako postati i predmet našeg gnušanja. Zato treba biti spreman na neočekivane trenutke kada se prestaje želeti ono bez čega se ne može. Jer se, čak i tada, život nastavlja.

To je ono što je Kristina Kljajić za sve nas otkrila i uzidala u kuću svog pesništva.

Pesma iz zbirke Zidovi kuća

Odbrojavanje

Jeli smo breskve

sunce je curilo niz prste kao lubenica

lepljivo i zbujujuće

grizla sam leto, njegove ruke i mesec

slobodu izbora i moguće živote

jezici u kosi su pričali nešto nerazumljivo

mama bojim se da su me prokleli

osećaj krivice je odbrojavao

nisam znala kako izgleda bog,

ali sam čula priče koje su me uznemiravale

bilo bi lepo utopiti se u moru

udaviti se u soku od breskve ili lubenice

lepe smrti su za lepe devojke

ipak sunce mi nije dalo da odem.

Kristina Kljajić je rođena u Kraljevu 1998. godine. Gimnaziju je završila u Vrnjačkoj Banji.

Osnovne i master studije srpske književnost završila je na Filološko-umetničkom fakultetu u

Kragujevcu. Trenutno je na doktorskim studijama srpske književnosti u Beogradu. Bavi se

pisanjem poezije i slikarstvom.