Homoljski kraj – mesto gde nastaju najbolji med, sir, pivo i rakija

Osim što upoznajemo kulturu, tradiciju, običaje jedne nacije, na putovanjima volimo da probamo i različite specijalitete, kao što drugi vole da probaju sarmu, ćevape i svadbarski kupus kad dođu kod nas. U čovekovoj prirodi je da proba sve što mu je lepo na oko, ma koliko bio gladan, iako nije nužno da sve što je lepo aranžirano, bude i ukusno. Ali, ukusi su različiti, o njima se ne raspravlja.

Poslednjih godina sve je više putopisnih emisija, kako na stranim, tako i na domaćim TV kanalima, koje imaju za cilj, pored ostalog, predstavljanje kuhinje jednog naroda. Koliko puta nam je „pošla voda na usta“, gledajući kako se pripremaju razni specijaliteti, pa još ako se „zalije“ nekim pićem. Prorade sva čula, iako samo gledamo.

Nije isto kada vam neko donese nešto od hrane iz nekih drugih zemalja i kada ih probate na licu mestu. Tako je i sa domaćom kuhinjom i pićem.

Zato je Redakcija RTV Biser odlučila da ode do homoljskog kraja kako bi se uverila u „glasine“ koje kruže o dobroj hrani, kvalitetnom pivu, izuzetno pitkoj rakiji i slatkim proizvodima.

„Neka vaša hrana bude lek, a vaš lek vaša hrana“ – Hipokrat

Prvi znaci o korišćenju meda javljaju se u sumerskim i vavilonskim tekstovima pisanim klinastim pismom. U početku se koristio kao obredno sredstvo u polivanju pragova kuća i žrtvenika. U mešavini sa vinom, med se koristio za polivanje klinova svetih građevina. Med se spominje i u Bibliji, Kuranu i u spisama mnogih grčkih pisaca.

Zbog velike koncentracije hranljivih materija, med se koristi i u hranljive i u lekovite svrhe. Med je posebno bogat vitaminima B i E grupe, od kojih najviše ima riboflavina (oko 40 g u 100 meda).

Područje opštine Žagubica je već dugi niz godina prepoznatljivo i po proizvodnji meda

Homoljski med je prvi zaštićeni med u Srbiji, na šta su Žagubičani veoma ponosni. Specifičan je po tome što se, kao prvo, pčelarstvom bave ljudi koji vole pčele, a najviše jer pčele borave u okruženju gde nema zagađivača, poput fabrika i slično.

Hipokrat je rekao: „Neka vaša hrana bude lek, a vaš lek vaša hrana“, što se slobodno može reći za med, jer se uglavnom koristi kao dodatak ishrani, pa i u kombinaciji sa nekim biljkama i povrćem za spravljanje raznih narodnih lekova. Ljudi ga uglavnom konzumiraju ujutru na prazan stomak, ili, kako se to u narodu kaže „na tašte“.

Za homoljski med sa zaštitom geografske oznake porekla, važi da je jedinstven i po mišljenju mnogih, neprocenjiv. U opštini Žagubica ima oko 200 pčelara i oko 6.500 košnica. Treba o njima brinuti svakodnevno i posvetiti im veliku pažnju.

Kako je ovo veoma teška godina, jer je bilo mnogo padavina, praćenih gradom koje su izazvale i poplave, neki pčelinjaci su uništeni.

„Pčelari se bore koliko mogu, tu im pomažu Zadruga i opština, da se održi pčelarstvo koliko je moguće i trudićemo se da sačuvamo pčelarska društva. Što se kvaliteta meda tiče, nema problema, jer su osnovni preduslovi za kvalitetan homoljski med bagrem i livada. Ove godine je bagrem samo dva dana „medio“, bilo je i nešto „livada“, iako je bilo kiše“, priča Vlada Todorović, koordinator projekta Brend Homolja „Homoljski med“ i dodaje da se 15. avgusta završila sezona za pčele.

On kaže da će se ova godina završiti sa velikim gubitkom, teško se izašlo iz zime, velike količine padavina su učinile svoje, bagrem je zbog toga „podbacio“ i pčele nisu izlazile. „Pčelari su nešto uspeli da spasu, ali se to relativno male količine“, ističe Todorović.

Ono što Todorović ističe kao dobru vest jeste da je proradio pogon u Rači „Naš med“, jer je uslovilo blag porast otkupne cene, što je dobro za primarne proizvođače iako su ove godine proizvedene veoma male količine meda.

S obzirom na to da nam je epidemiološka situacija sve zaustavila, pa i sajamske manifestacije, što je prilika da se i Homoljski med predstavi široj javnosti, homoljski pčelari su ipak uspeli da svoj med prikažu na ovogodišnjem Sajmu hortikulture u Beogradu.

„Ovaj med se može kupiti i kod manastira Gornjak, ali dolaze ljudi i direktno kod nas kupuju med, a ima i nekoliko firmi sa kojima sarađujemo. To nisu velike količine, ali se trudimo da održimo kvalitet i sačuvamo tržište koje smo već „osvojili“. Za novo tržište ćemo morati da se borimo i većim količinama i novim društvima“, priča Todorović.

Pčelarska zadruga „Homolje med“ su osnovala 84 pčelara 2006. godine sa područja opštine Žagubica. Sada ih ima oko sto i 36 kooperanata koji su direktno u sistemu proizvodnje homoljskog meda.

Na nivou Braničevskog okruga, prema rečima Vlade Todorovića, pčelari ostvaruju dobru saradnju.

„Mi pokušavamo kroz pčelarsku zadrugu da med koji proizvedemo, prodamo u komercijalnim pakovanjima, tj. pakujemo ga u tegle od 250 i 450 grama i izbegavamo prodaju u buradima i kantama kao sirovinu“, ističe Todorović. Pčelarska zadruga iz Žagubice je prošle godine dobila sertifikaciju i markicu, kao i saglasnost ministarstva poljoprivrede za proizvodnju Homoljskog meda.

Kilogram Homoljskog meda košta 1.000 dinara, ali se pakuje isključivo u teglama od 30, 250 i 450 grama. Iako će ove godine biti znatno manje meda nego prethodnih godina, pčelari Homolja se ne predaju da očuvaju pčele i pčelarstvo svog kraja.

„Što više pije to više osećam. Zato i pijem. Pokušavam da nađem saosećanje i emocije u piću… Pijem kako bih patio duplo!“ – Fjodor Dostojevski.

Redakcija RTV Biser je na obilasku homoljskog kraja, prvo probala hranu. Da li zbog čistog vazduha, koji nam je otvorio pluća ili zbog opšteg utiska i ambijenta u kojem se našla, naša ekipa je dobila vrhunsku uslugu i ponudu kakva se ne odbija. Domaća pogača, kajmak, sir, suvo meso i salate našli su se na stolu za doručak. Putujući dalje, sunce je već bilo na zenitu, temperatura vazduha je porasla, pa se i ožednelo.

Dolazimo do sela Krupaja, gde nismo očekivali da ćemo, osim seoskih domaćinstava, naći i pivaru. Baš u srcu Homolju, kako se to danas popularno kaže, Linda i Aleksandar Miladinović, prave „Homoljsko pivo“. Ne morate da volite pivo, ali kad probate ovo iz porodične manufakture, zasigurno će vam se dopasti.

Ova pivara postoji već pet godina i, kako je svaki početak težak, tako je i Miladinovićima bilo teško kad su započinjali proizvodnju zanatskog piva. O tom poslu nisu, gotovo, ništa znali, ali im je mnogo pomogao Vasil Ilijevski, tehnolog iz Beograda, koji iskustvo stekao radeći četiri decenije u BIP-u.

Da bi se napravilo dobro pivo, neophodno je imati dobre uslove, ali i dobru vodu. S obzirom na to da homoljski kraj ima čistu izvorsku vodu, nema razloga i da pivo ne bude dobro. Za dobar kvalitet, kako kaže narodna izreka, čuje se brzo, ali i na daleko.

Po povratku iz inostranstva, odlučili su da započnu posao. Nabavili su opremu i počeli sa proizvodnjom od 1.000 do 2.000 litara, da bi danas u sezoni proizveli i do 6.000 litara mesečno. Ali, to je bilo do ove godine, jer kako kaže Linda, bilo je manifestacija, pa se i pivo više tražilo. Pošto ove godine nema manifestacija, manje se piva proizvede u sezoni.

Pivara porodice Miladinović je kapaciteta 16.000 litara. No, po čemu se Homoljsko pivo razlikuje od drugih piva?

„Ako pogledamo samo gde se pivara nalazi, u Homolju, a voda nam je najjači adut. Zanatsko pivo nema konzervansa, nije pasterizovano. Jedini problem je što je period odležavanja tri nedelje. Dok stigne do hladne čaše, pivo mora lepo da “odspava”. Komercijalna piva danas se kuvaju, sutra su već u prodavnici i mogu da se piju“, objašnjava Linda Miladinović i dodaje da se zanatsko pivo ne može kupiti u prodavnici, ali ga ima po restoranima i kafićima u žagubičkoj opštini, ali i u Beogradu, Jagodini, Velikom Gradištu…

Iako je epidemiološka situacija sprečila održavanje velikog broja manifestacija, naročito u žagubičkoj opštini, Miladinovići su zadovoljni prodajom piva ovog leta i smatraju da je seoski turizam na dobitku ove godine.

„Ali, opet manifestacije su nam najbolji vid zarade, jer tu je dobra prodaja i reklama“, dodaje Linda.

Od nedavno su počeli da proizvode i crveno pivo.

Miladinovići očekuju da pivara u Krupaji uskoro počne da radi punim kapacitetom.

„Jedna od lepih stvari u životu je što imamo pravo da stanemo, ma šta radili, i posvetiti svoju pažnju hrani.“ Mi će ovoj izreci dodati i piću, jer jedno bez drugog ne ide.

Kada odete kod nekog u goste, bilo prvi ili ko zna koji put, ponude vas kafom. Nakon toga i rakijom. U Žagubici je to neizbežno, jer nećete dobiti bilo kakvu rakiju, već Homoljsku zdravicu.

Miodrag Lazić, prosvetni radnik u penziji više od 15 godina proizvodi Homoljsku zdravicu, jedinstvenu i po boji i po sastavu.

Vođeni željom da naprave nešto posebno, kvalitetno, neviđeno porodica Lazić više od 15 godina pravi rakiju, isključivo od šljive ranke, kojoj se dodaje i lekovito bilje koje raste u Homolju. Homoljska zdravica je isključivo organiski proizvod, jer ni šljive ni ostale biljke ničim nisu tretirane, sve je prirodno. Rakija ima kupce i u zemlji i inostranstvu.

Kada šljiva dostigne zrelost i padne na tlo, ostavi se da odstoji još neko vreme, potom se skuplja, odstranjuju se koštice, stavlja se na vrenje bez ikakvih dodataka, bez enzima, šećera i kvasca.

„Posle toga se pristupa destilaciji. Prvo se napravi meka rakija, a onda se od te meke vrši prepek, pa se dobija prepečenica. Nakon toga slede tri faze – u prvoj se odvajaju nepoželjni sastojci alkohola, onda se uzima „srce“ i na kraju se odbacuje patoka. Dobija se destilat jačine oko 70 stepeni, zatim se vrši kupaža, odlaže se u burad i po potrebi se tretira destilovanom vodom, smanjuje se na željenu jačinu“, objašnjava Miodrag Lazić proces nastajanja Homoljske zdravice.

Za to vreme, sakupljene biljke se suše i potapaju u destilat i pravi se tinktura, koja se kasnije sjedinjuje sa dobijenom prepečenicom. Mora da odleži najmanje četiri godine u hrastovim buradima, onda se presipa u flaše. Tako nastaje rakija travarica, Homoljska zdravica.

Miodrag Lazić ne skriva zadovoljstvo zbog popularnosti rakije koju pravi, a koja je, kako kaže bez lažne skromnosti, poznata i priznata na svim kontinentima. Zbog velike potražnje, prinuđen je da proširi proizvodnju.

Rakija ima specifičnu boju, na koju utiče nekoliko faktora.

„Jednu nijansu dobija, jer „leži“ u hrastovim buradima, a drugu nijansu od tinkture biljaka“, priča Lazić.

A, zašto onda rakija nema zelenu, nego braon boju?

„Zato što se tinktura dobija od sušenih, a ne od svežih biljaka“, objašnjava on.

Lazić nije ni pokušavao da zaštiti svoju rakiju, jer smatra da, i ako neko pokuša da napravi ovakvu rakiju, neće biti ista kao njegova.

Rakija može da se kupi u pojedinim marketima u tri okruga, priča Lazić, mada je epdiemiloška situacija malo zaustavila prodaju, ali se može naručiti i platiti pouzećem. Litar Homoljske zdravice košta 15 evra, ali je na jednoj aukciji, organizovanoj u humanitarne svrhe, litar prodat za 1.000 evra.

Miodrag Lazić je osmislio i posebnu ambalažu za flašu rakije.

„Trudili smo se da napravimo i ambalažu da bude specifična. Možda je odraz ovog podneblja, ali mislim da je, pre svega, odraz Srbije, jer samim izlaskom na tržište, trebalo je skrenuti pažnju na ovaj proizvod. Neke starlete tražile bi mnogo para da je reklamiraju. Onda se ja dosetim! Obučem jagnjeće krzno, gunj, stavim šubaru i prepoznaju – to je iz istočne Srbije, to je Homolje“, priča Lazić.

Tako je „obukao“ i svoju rakiju.

Iako je Homoljska zdravica izuzetno tražen proizvod, Lazići su uspeli da sačuvaju nešto rakije, pa se tako u zalihama mogu naći flaše iz 1985. i 1990. godine.

Dalje kroz homoljski kraj smo išli vodeći se starom izrekom da je „najbolja ona hrana koju smo sami zaradili“. Ali, na predlog našeg vodiča, direktora Turističke organizacije opštine Žagubica, mr Vladana Lazića, da bismo, gotovo, na kraju našeg putovanja, mogli i da se zasladimo, nailazimo na Poljoprivredno gazdinstvo Milosave Grozdić u Žagubici.

Milosava Grozdić pravi slatka i džemove od čitlavke, dunje, trnjine (srpska aronija), drena (nov proizvod) i kupine (nov proizvod), Homoljski džem od šipurka, Homoljsko slatko od kupine, šumskih jagoda, dunje i čitlavke (sa orasima), Homoljski sirupi od šumskih jagoda, trnjina, drena, crnog gloga, majčine dušice, kantariona, nane, rujevine, koprive, divlje borovnice i zove, Homoljski likeri od drena, trnjina, divlje borovnice, crnog gloga, oraha i kleke, Pijano voće od raznog voća ubranog od proleća do jeseni sa medom i rakijom. Nema od čega Milosava neće napraviti ukusnu poslasticu, a da pritom ima nutritivnu vrednost, pa čak da bude i lek.

Sa pravljenjem slatka, sirupa, džemova počinje od proleća.

„Od proleća do kasne jeseni kako koja biljka stiže, tako ih beremo, obrađujemo i pravimo sirupe – najpre od koprive, maslačka i zove. Što se tiče džemova, najpre do šljive, jer je to moj brend koji sam pravila za Sajam. U pitanju je šljiva čitlavka koja, nažalost, polako nestaje, ali mi ćemo uspeti da je spasemo, imamo mlade zasade“, priča Milosava.

Polovinom marta Milosava bere sremuš (divlji beli luk), pasterizuje ga i pravi kapi. Sprema ga u maslinovom ulju i, kako kaže, dobar je za osobe koje boluju od hipertenzije, jer pročišćava krvne sudove.

Ona kaže da je potražnja za njenim proizvodima velika i jedva postiže da svakom izađe u susret.

Do ovog leta, mahom su stranci dolazili i kupovali. Ovog leta, stranaca nema, ali ima kupaca iz cele Srbije, tako da je prodaja dobra, iako je epidemiološka situacija sve poremetila.

Ovim poslom Milosava se aktivno bavi oko 10 godina i kaže da čovek mora da voli ono što radi da bi uspeo. Sama je došla na ideju da joj to bude, pored zadovoljstva, i posao kojim će se baviti.

Kada je lokalna samouprava počela da se promoviše na Sajmu turizma u Beogradu, pozvali su je da predstavi svoje proizvode.

Za oko 40 žena je bilo organizovano predavanje za pokretanje sopstvenog biznisa i jedino je Milosava Grozdić uspela da istraje u svom poslu. Veliku zahvalnost duguje lokalnoj samoupravi opštine Žagubica i Privrednoj komori Požarevac.

Od svih proizvoda, najviše se traže sirupi od rujevine i maslačka, a u poslednje vreme i sirup od kozlaca, biljke koja se samo u proleće bere kad i sremuš. Veoma teško se bere, priča Milosava, jer kod kozlaca stablo je na jednoj strani, a koren bude na sasvim drugom mestu. Kozlac je dobar u lečenju hemoroida i teških bolesti.

Na pitanje da li ima neka biljka od koje nije napravila neki proizvod, a da je htela, Milosava kaže da nema, osim ako joj priroda uskrati tu biljku, tj. ako neke godine nema roda.

Gostoljubivost podrazumeva toplinu ognjišta, ukusnu hranu i pravo na tišinu. Boraveći u Homolju, sve navedeno ćete naći, pa čak i mnogo više.

Vrelo Mlave je turistička atrakcija Homolja. U prethodnom tekstu o homoljskom kraju smo opisali ovaj biser Homolja, koji se nalazi u podnožju Beljanice, karakteristike malog jezera, legende koje su vezane za njega, ali i prirodnu lepotu koja ga okružuje.

Na samom jezeru, nalazi se motel „Vrelo“. Raspolaže sa 85 ležajeva u dvokrevetnim sobama sa kupatilima, a punudu čine i domaći specijaliteti, poput homoljske rakije, ovčijeg i kravljeg sira, homoljskog jagnjeta. Dodaćemo i kačamak sa pastrmkom sa samog izvora Mlave.

 

Imajući u vidu da čist vazduh i tišina otvaraju apetit, budite sigurni da ćete iz ovog motela otići siti. Vrhunska usluga, dobro raspoloženje i prijatan ambijent, uslovi su za kvalitetan odmor u homoljskom kraju.

Mi smo imali priliku da razgovaramo sa konobarom Jovom Todorovićem, koji radi u ovom motelu skoro četvrt veka. Ispričao nam je ukratko istorijat motela.

„Motel postoji od 1972. godine, pre toga je ovde bila baraka. Godine 1980. je dograđen, pa je kapacitet 85 ležajeva. U okviru motela ima dve sale, sa kapacitetom od 150 mesta, plus bašta“, priča Todorović i dodaje da je ovogodišnja poseta motelu premašila sva očekivanja, s obzirom na epidemiološku situaciju.

Do ove godine, kako kaže Todorović, organizovali su sve vrste slavlja, seminare i slično. Iako je to ove godine izostalo, poseta je i više nego dobra.

Ako se odlučite da deo odmora provedete ovde, računajte da iz svog budžeta odvojite od 1.200 do 1.800 dinara za prenoćište s doručkom, za polupansion po osobi, neophodno je izdvojiti 2.200, a za pun pansion 2.500 dinara. Cene nisu menjane pet godina.

Na izvoru Mlave imate i mogućnost lova i pripreme ulovljene ribe na licu mesta, kao i planinske šetnje sa branjem lekovitog bilja.

Dok boravite u Homolju, nikako ne smete propustiti da probate kačamak koji se pravi od vrste kukuruza koji se zove „šestak“ i koji se gaji samo u ovom podneblju. Takođe, Homoljske medne eliksire sa koprivom, orasima i polenom, Homoljski sirupi od divlje borovnice, šumskih jagoda, crnog gloga, drenjina, trnjina, matičnjaka, šipurka, višnje i koprive, Homoljski džem od šipurka, Homoljsko kukuruzno brašno, propolis kapi…Njih ćete naći u Poljoprivrednom gazdinstvu ”Srbica i Zoran Nikolić” u Krepoljinu.

Toplo preporučujemo i Homoljski sir sa zaštićenom geografskom oznakom porekla, Homoljski jogurt, Homoljsku pavlaku, koju proizvodi Mlekara „Homolje MZ“.

Bez tople pogače i jagnjetine, pastrmke, kajmaka i ostalog, nema dobrog obroka u Homolju.

Još  uvek nezagađene vode Homolja, danas predstavljaju veoma bogat potencijal i rezervu kvalitetne pitke vode. One su zbog brojnih vrela, izvora, brzaka, impresivnih priobalnih pejzaža i velikog ribnog potencijala pogodne za sve oblike rekreativnog turizma.

Prepustite se tišini, nestvarnoj vegetaciji, čistom vazduhu i uživajte u prirodnim blagotetima opštine Žagubica.

Tekst je nastao u okviru projekta  “Portret Žagubice” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini. Projekat „Portret Žagubice“ promoviše  istorijske činjenice i predanja, kao i značaj žagubičkog kraja u kulturnom nasleđu Srbije i afirmiše turistički potencijal opštine na turističkoj mapi Srbije, što za cilj ima podsticaj da se nastavi putem očuvanja ovog bogatstva i svojevrstan dokument koji bi mogao da ostane u nasleđe budućim generacijama istraživača i zaštitara kulturne zaostavštine opštine Žagubica. 

Autor teksta i fotografija: Redakcija RTV Biser