Српска православна црква и верници славе један од највећих хришћанских празника, Вазнесење Господње – Спасовдан.

Овај празник је слава града Београда, а у многим местима у Србији је и заветина – празник целог насеља. Вазнесење Господње велики је и значајан празник, један од главних код Срба, који су некада славили и муслимани и католици.

На Спасовдан се не ради никакав тежак посао, пошто је велики празник који, према веровању, може да спаси кућу од невоље, а децу од болести.

Поштован је веома и у предхришћанском времену, а традиционално је изузетно цењен и поштован у доба цара Душана. Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године.

Спасовдан пада увек у четвртак и то шести по Васкрсу. Црква га празнује као Вазнесење Господње, један од 12 великих празника и осам Христових празника.

Према народном предању, тог дана се спасио Бог од рђавих људи и отишао – вазнео се – на небо, а остала је и прича да је Бог побегао на небо од злих и неваљалих људи.

Ово је веома срећан дан, када све ваља започињати.

Од давнина је Спасовдан, као дубоко укорењена светковина у народу, пролећни празник сточара и земљорадника. Сматра се веома срећним варовним даном када све ваља започињати и зато се зове још Спасовље.

Пре зоре, на Спасовдан Крстоноше походе записе – освештана стабла, најчешће храстове или неке воћке, махом дивље крушке. Носећи барјаке и крст, народ стиже под стабло записа, китећи га венцима цвећа и дарујући разним ђаконијама.

Те литије се приређују ради напретка усева (летине), кише и бољег берићета. Крстоноше иду у круг око записа, молећи се и певајући, док поп чинодејствује, а раније је понегде био обичај да свештеник у проврћено стабло ставља запис да “чува село од црва”.

Таквих освештаних дубова има у многим крајевима, понајвише у Шумадији и Васојевићима. Сматрају се светим стаблима, која је грехота дирати, а камоли сећи.

Записано је да је једном домаћину крај Тополе, који је одсекао запис на својој њиви у намери да га исече за капију, гром ударио у двориште где је лежао посечени запис, баш када је женио сина, и растерао сватове.

На Спасовдан се не ради да гром не бије и, како верују у лесковачком крају, не дође на човека “лошотиња” и да инсекти не опустоше њиве. Посебно је био раширен обичај да се на Спасовдан по њивама, забранима, торовима, кошницама, баштама побадају крстови од лесквине (закршћавање летине), ако то није учињено на Ђурђевдан.

Побадан је и лесков штап и расецан на врху, у висини груди, а у расек је стављен краћи прут и тако прављен крст којим може да се види са свих страна.

У неким крајевима био је обичај да се од осушеног свињског брава сачува вилица и на Спасовдан поједе, да им “сва свиња убудуће буде слаткорана”, односно да им прија све оно што “по гори попасу и из корита полочу”.

Кости од оглодане вилице се не раздвајају, него се са све зубима окаче у пчелињаку, да би пчеле у ројевима напредовале.
“Колико села толико и адета.” Тако се у неким крајевима рано ишло у јагоде и на Спасовдан се изјутра не једе ништа док се не окусе јагоде. Негде је, пак, био обичај да кад се први пут од годишњих плодова и намирница окуси о Спасовдану (млеко, месо, воће).

Понегде се чак и веровало да не ваља окусити ново воће ако су неком деца умирала, док најпре не разделе сиротињи од тог новог воћа за душу своје деце, јер ће, у противном, на оном свету деца остати без тог оброка и гришће своје прсте уместо оброка, говорећи да су им га родитељи појели.

Био је и обичај да се на Спасовдан, пре сунца, купа у реци или мору и да се до овог дана не пије млеко од муже у тој години, па је ово прво кушање млека пропраћено низом обичаја ради повећања млечности и бољег скорупа, уз прскање млеком и заливање водом за врат, да би било млека као воде.

У неким селима око Пожеге на посуду с водом, у којој су и многе разне траве, стављана је дебела церова кора, која се пробуши и кроз њу процеди мало млека, да се хвата кајмак дебео као церова кора.

Podeli