Постоји много тога што се може пренети руковањем, пољупцем или загрљајем. Kроз историју, те врсте поздрава су се користили да озваниче пријатељство, потврде пословни договор или укажу на побожност. Али додиривање са странцима може да има и мање корисне исходе – попут ширења болести.

Популарне теорије о пореклу руковања кажу да је све почело као гест мира. Пружањем руке, ратници су показивали да не држе оружје, а трешење приликом руковања био је начин да противник провери да супротна страна не крије ништа у рукаву.

Сцене руковања појављују се на античким вазама, на древним надгробним споменицима и каменим плочама. На тим сценама богови склапају договоре, млади ратници одлазе у рат, а умрли се опраштају и одлазе на други свет. У књижевности сеже чак до Илијаде и Одисеје.

Стисак руке практикује се из више разлога, у пријатељству, романтичним моментима и у послу, тако да није лако одредити како је тачно дошло до те праксе. „Руковање је до данас остало популаран мотив у уметности, јер јер му је значење сложено и двосмислено“, пише историчар уметности Гленис Дејвис, у својој анализи руковања у класичној уметности.

У Америци сматрају да је руковање постало популарно у 18. веку када су почели да га практикују чланови хришћанског друштва Kвекери. Познати и као Друштво пријатеља, у својој борби да се ослободе хијерархије и друштвених подела, почели су да користе руковање као демократски облик поздрава уместо дотадашњег наклона или скидања шешира. „Пријатељи су руковање практиковали са свима, без обзира на статус и место у друштву“, пише историчар Мајкл Цукерман.

Иако није до краја испитано, можда постоји научно објашњење због чега је руковање толико дуго опстало. У студији из 2015. године, научници из Израела снимали су руковање међу стотинама људи који се раније нису познавали и открили да је готово четвртина учесника након тог руковања њушкала руке. Они су тада дали могуће теорије које кажу да се током руковања подсвесно активирају хемијске реакције – слично као код животиња које њушкају једна другу.

И пољубац, као и руквање, има дугу историју. Јавља се још у раном хришћанству и користи се у верским обредима. „У својој посланици Римљанима, Свети Павле говори следбеницима да један другог поздрављају светим пољупцем“, пише Енди Скот у књизи Пољубац или два: У потрази за савршеним поздравом. У средњем веку пољубац је коришћен као знак верности или као знак споразума око преноса имовине.

Данас је брз пољубац у образ који Французи називају ла бисе, стандардни поздрав у већем делу света. Пољубац је можда француски, али сама реч пре води порекло од Римљана – басиум – који су имали различит израз за сваку врсту пољупца.

У Паризу су најчешћа два кратка и брза пољупца, у Прованси практикују три, док је четири норма у долини Лоаре. Пољубац у образ уобичајен је у Египту, државама Латинске Америке, на Филипинима, па и у Србији.

Сматра се да је током куге у 14. веку, практиковање пољупца изобичајено, а да је оживљено тек 400 година касније, након Француске револуције. И 2009. године ла бисе је привремено био паузиран због свињског грипа, а крајем фебруара ове године, француски министар здравља саветовао је да се становници суздрже од пљубаца јер број оболелих од новог вируса корона расте. „Саветује се смањивање контаката физичке природе“, рекао је, „то укључује и праксу љубљења“.

У својој књизи Не гледај, не дирај, стручњак за понашање Вал Kуртис са Лондонске школе за хигијену и тропску медицину, каже да се љубите и рукујете само са онима у које имате довољно поверења, толико да са њима желите да делите и клице.

За Америцан Јоурнал оф Нурсинг, 1929. године, медицинска сестра Лејла Гивен написала је чланак у ком упозорава на обичај „спајања врхова прстију и ‘трешење’ руке“ приликом поздрава. Она је упозоравала да су руке „агенси преношења бактерија“ и навела студије које доказују да руковање лако шири бактерије. У закључку она је препоручила Американцима да усвоје кинески облик поздрава приликом ког они који се поздрављају спајају своје дланове. „Тако би бактерије остале ‘код куће'“, написала је.

Izvor/foto: Nacionalna geografija Srbija