OAP „Branislav Nušić“: Za jednog amatera je najvažnije da bude umeren u radu

Jednom je neko rekao „Možda je pozorište amatersko i možda su glumci amateri. Sve ostalo je profesionalno – pristup radu, odnos prema ansamblu, prema publici…“ Današnja amaterska pozorišta tako i funkcionišu. Doduše, većina se bori za svoje „mesto pod suncem“ u ovim teškim vremenima, kada i profesionalna pozorišta jedva sastavljaju kraj s krajem. Epidemiloška situacija ih je „zatvorila“, oduzela im i to malo publike što su imali, uskratila da rade ono što najviše vole – da glume i da svoju ljubav prema pozorištu dele sa poštovaocima teatra.

Tek odnedavno su se vrata pozorišnih sala otvorila, ali uz ograničenje broja mesta, sa maskama na licu i propisanu distancu. Kako ćemo se smejati sa maskama na licima? Dakle, biće teško, ali, kako je u čovekovoj prirodi da se na sve navikava, navići ćemo se i na to, samo da možemo da gledamo predstave.

Većina festivala koji okupljaju amaterska pozorišta su ili otkazani, ili odloženi, ili se realizuju u onlajn formatu.

„Glumci su glumci, nema amatera i profesionalaca“, izjavio je nekom prilikom jedan profesionalni glumac i reditelj. Sa koliko entuzijazma i ljubavi amateri ulaze u pozorište govori i činjenica da svoje slobodno vreme koriste za probe, uz druženje sa svojim kolegama. Uzimaju se i slobodni dani, menjaju smene. Ne smetaju im ni hladne sale, ni slabo svetlo, dokle god se nešto radi.

Ništa drugačija situacija, kada je reč o druženju i ljubavi prema pozorištu i glumi, nije ni u Opštinskom amaterskom pozorištu „Branislav Nušić“ pri Centru za kulturu opštine Malo Crniće.

Opštinsko amatersko pozorište „Branislav Nušić“ je osnovano 20. aprila 1985. godine i uspešno radi u okviru Centra za kulturu Malo Crniće.

Međutim, postojanje pozorišta na prostoru ove opštine datira još iz 19. veka. Prema saznanjima Miroslava Mitrovića, učitelja u penziji, koji spada među starije glumce ovog kraja, pozorišne predstave su izvođene pre više od jednog veka u Smoljincu. Prvi sveštenik koji je radio u Smoljincu, otac Lazar imao je pet sinova i svi su bili sveštenici. Jedan od njih je, pored svešteničkih dužnosti, formirao pozorišnu trupu, naravno, amatersku, i igrali su predstave po selima opštine Malo Crniće. Kasnije se oženio i dobio tri sina. Jedan od njih, Lazar (dobio je ime po dedi), bio je učitelj, ali se bavio pozorištem, režirao predstave i živeo negde u inostranstvu.

Da nije bilo Bajlonija…

Malocrnićani kažu da su imali mnogo sreće što je Ignjat Bajloni došao u njihov kraj. Duguju mu zahvalnost i zbog prvog bioskopa. Prvi nemi filmovi su se prikazivali u Bajlonijevoj sali. Prvi dramski tekst koji je vezan za opštinu Malo Crniće je „Milkin ključ“, koji je napisao Božidar Nikolajević, zet jednog od Bajlonija. Glumci današnjeg pozorišta su jedne godine hteli da rade predstavu po ovom tekstu, ali su smatrali da bi predstava bila interesantna samo lokalnom stanovništvu.

Pre zvaničnog osnivanja pozorišta „Branislav Nušić“, u Malom Crniću je uspešno radilo Kulturno-umetničko društvo „Živojin Stojićević Crni“, koje je jedne godine nastupilo i na FEDRAS-u sa predstavom „Ignjat, čedo majkino“ (ili „Ignjat, čedo materino“), po tekstu Raleta Nikolića i u režiji Kostolčanina Željka Karana (pok.). U periodu osnivanja pozorišta, glumci su radili na predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera“. Tokom procesa rada, osnovano je pozorište OAP „Branislav Nušić“, ali su glumci nastupali pod starim imenom – KUD „Živojin Stojićević Crni“.

I tako, tokom rada na predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera“, reditelj Jovan Bulajić je predložio glumcima da osnuju pozorište. Glumici Ljiljani Milanović se dopala ideja i nakon konsultacija sa Borislavom Filipovićem, tadašnjim predsednikom Socijalističkog saveza radnog naroda, pozorište je registrovano. Miodrag Đukić Đuka, dramski pisac je bio „kum“ pozorišta. Tako je 20. aprila 1985. godine „rođeno“ Opštinsko amatersko pozorište „Branislav Nušić“.

Ljiljana Milanović je od osnivanja do danas upravnica pozorišta. Kako kaže, u to vreme, pozorište je bilo otvoreno za glumce iz svih naselja opštine Malo Crniće, za sve predstave i priredbe, kako bi se zaradilo od prodaje ulaznica. Zarađeni novac se koristio za nove predstave. Bilo je i mnogo glumaca.

„Mnogo je glumaca bilo i to svih starosnih uzrasta. U to vreme smo najviše radili sa rediteljem Jovanom Bulajićem, čak pet predstava zaredom i jednu u Požarevcu. Radili smo multimedijalni projekat „Boj na Kosovu“, u kojem je bilo više od 70 ljudi na sceni, što glumaca, što folkloraca.

Vremenom su odlazili i dolazili glumci. Najviše glumaca je došlo iz Pozorišta „Milivoje Živanović“ iz Požarevca – Slobodan Paja Tomić (pok.), Blagoje Savović, Mile Marinković, Zoran Živković, Tamara Jovanović, koji su skoro tri decenije članovi malocrnićkog pozorišta. Osim njih, tadašnji ansambl su činili i Jasmina Živković, Bojana Mitrović, Mlađan Rajić (pok.), Mirko Mandić, Siniša Sima Jevtić, Radovan Rade Lazić, koji je i režirao neke predstave.

Prema priči Miroslava Mitrovića, tekstovi su se birali prema broju članova ansambla, da svi dobiju ulogu, a ako i nije bilo neke uloge, onda su izmišljali. Bilo je važno da svi budu na okupu.

„Druga stvar kod odabira teksta je da svi glumci mogu da ga „iznesu“ i treća, vrlo bitna, da ga razume publika“, priča Mitrović i dodaje da mu je najdraža uloga Vuleta Pupovca u predstavi „Podvala“, iako sve uloge voli.

O glumi, kao zanatu, učili su od reditelja koji su radili na predstavama. Ljiljana Milanović kaže da su mnogo naučili od Miodraga Milanovića Mage, koji režirao predstave i pre zvaničnog osnivanja pozorišta, potom od Jovana Bulajića, koji je dovodio lektore i koreografe, pa i evropski priznatog scenografa Dušana Stanića.

„Kasnije smo radili i sa Dragoslavom Todorovićem Šiljom, Lukom Kecmanom, Milisavom Milenkovićem, Savom Radovićem. Sve su to bili profesionalci, „prekaljeni“ ljudi i od svih njih smo ponešto naučili. Svaki profesionalni reditelj koji je došao u Malo Crniće, radio je minimum tri predstave za redom“, priseća se Ljiljana i dodaje da su radili i četiri predstave sa Dejanom Cicmilovićem i jednu sa Fuadom Tabučićem, koji je režirao i nekoliko dečijih predstava, a rađeno je i nekoliko predstava u režiji Milovana Ćetkovića (pok.), Spasoja Ž. Milovanovića i poslednje dve predstave režirao je glumac i reditelj Slobodan Ćustić – „Sabirni centar“, po tekstu Dušana Kovačevića i „Prosidba – Velika je muka moja“ po autorskom tekstu.

Kao i u svakom poslu, pa i ovom kojim se bave entuzijasti i ljubitelji pozorišta, dolazi do smene generacija. Na žalost, neki su otišli „na onaj svet“, neki u inostranstvo, neki su ostarili, pa teško pamte tekst, a neki su otišli u profesionalce.

Neki novi klinci

Smena generacija donosi novu energiju, novi pristup pozorištu, nove trendove, ali se, svakako, poštuju „kućni red“ i starije kolege od kojih se može mnogo naučiti, kao i od novih reditelja koji dolaze u Malo Crniće. U glumce mlađe generacije spadaju Željko Svetomirović, Valentino Oljača (koji je od 2016. godine i stalni član Pozorišta „Milivoje Živanović“ u Požarevcu, zatim Miloš i Marija Ivić, Ivan Dragojlović, Dijana Gržobić, Danijela Božičković Radulović, Dragana Kostić Milutinović, Miroslav Milutinović, braća Pavlovski – Nikola, Nemanja i Stefan, ali i mnogi drugi.

Dvadesetogodišnji Nemanja Pavlovski se amaterski bavi glumom od svoje sedme godine. Jednog dana je slučajno ušetao u salu dok je trajala proba, reditelj ga je primetio i ostao je da glumi. Rođen je i odrastao u Malom Crniću. Prvu ulogu ostvario je u predstavi „Kapetan Džon Piplfoks“, po tekstu Duška Radovića i u režiji Radiše Stojićevića. Tumačio je lik gusara Konovala.

„Odigrali smo premijeru i prvu reprizu, kada je glavni glumac odustao. Kao i mnogu decu, ni njega nije „držala“ pažnja, pa mi je reditelj ponudio da tumačim lik Džona Piplfoksa. Odmah sam prihvatio, ni ne znajući šta me čeka, jer, ponavljam, imao sam samo 7 godina“, priseća se Pavlovski svog detinjstva u pozorištu „Branislav Nušić“.

Kaže da mu nije nikad bilo važno da li će dobiti glavnu ili epizodnu ulogu, važno mu je da bude deo podele i da glumi. Tokom odrastanja, dobijao je uloge primerene svom uzrastu. Rastao je na „daskama“, pa je privukao pažnju reditelja i drugih pozorišta u okruženju. Saradnja sa kostolačkim pozorištem „Castellum“ počinje 2018. godine, kada je na poziv Fuada Tabučića, dobio ulogu Joce u komadu Iva Brešana „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“. Naredne godine opet dobija vrlo značajnu ulogu u komadu „Karolina Nojber“, autora Nebojše Romčevića i opet režija Fuad Tabučić, gde je igrao Špigelberga, vlasnika hamburškog pozorišta. Nakon angažovanja u kostolačkom pozorištu, pozvan je i u požarevačko Pozorište „Milivoje Živanović“, gde u sezoni 2018/2019. igra policijskog inspektora u predstavi „Čudo u Šarganu“, Ljubomira Simovića, u režiji Nevene Rakočević. Njegov mlađi brat Stefan Pavlovski je takođe počeo vrlo rano da se bavi glumom, sa 6 godina i često je u istoj podeli kao i Nemanja.

Veliku zahvalnost, pored ostalih, duguje reditelju Fuadu Tabučiću, jer kako kaže, u jednom periodu kada niko nije hteo da se bavi Omladinskom scenom u OAP „Branislav Nušić“ u Centru za kulturu Malo Crniće, Tabučić je prihvatio da pomogne u radu ove grupe.

„Rekao mi je da okupim ekipu, radićemo predstavu. Doneo je fantastičan tekst Karla Goldonija „Sluga dvaju gospodara“. Mnogi moji drugari su zavoleli pozorište zahvaljujući tom komadu. Fuad me je „oblikovao“ kao glumca, mnogo sam naučio od njega“, priča Nemanja Pavlovski.

Ljubav prema glumi ga je naterala da pokuša da se upiše na FDU 2019. godine, kada je klasu preuzeo glumac Dragan Petrović Pele. Međutim, iako nije prošao prijemni ispit, nije se udaljio od glume i pozorišta. Sada ga čeka rad u novoj predstavi Pozorišta „Milivoje Živanović“ u Požarevcu, gde je dobio ulogu nastavnika Šilje u komadu „Majstori, majstori“, Gorana Markovića, koju će režirati Vladislav Velkovski.

Sa razvojem pozorišta stasavali su glumci

Za 35 godina, odigrano je mnogo predstava, mnogi poznati reditelji su radili sa glumcima koji, iako su amateri, svom radu u pozorištu pristupali su i dalje pristupaju vrlo profesionalno i ozbiljno. Kako je pozorište stasavalo, tako su se i glumci razvijali i napredovali. Pomenuli smo samo neka od imena koja su činila da pozorišni život u opštini Malo Crniće bude bogat, a svoj talenat za glumu prikazali su i gostujući na brojnim festivalima kako u Srbiji, tako i na prostoru bivše Jugoslavije.

Odigran je veliki broj žanrovski raznolikih predstava, kao što su „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Mala koliba“, „Radovan Treći“, „Sumnjivo lice“, „Podvala“, „Pokondirena tikva“, „Bilo ga, pa nije“, „Maštovita udavača“, „Janez“, „Banović Strahinja“, „“Devojka modre kose“, „Gospodin ministar“, „Narodni poslanik“, „Largo desolato“, „Urnebesna tragedija“, „Revizor“, „Laža i paralaža“, osvajajući mnogobrojne nagrade na Festivalima, ali i oduševljavajući publiku u mnogim gradovima Srbije, kao i van njenih granica. Jedna od najizvođenijih predstava ovog pozorišta jeste vodviljska komedija „Zaobići gospođu Mekam“, po tekstu Reja Кunija i Džona Čepmena, u režiji Fuada Tabučića, koja je u kontinuitetu na repertoaru od maja 2017. godine, a do danas je izvedena 18 puta širom Srbije. Ovo pozorište je na svom repertoaru imalo i predstave „Gospođa ministarka“, u režiji Dejana Cicmilovića (2018.) i „Sabirni centar“, u režiji Slobodana Ćustića (2019.).

Neka ne zamere glumci koje nismo pomenuli u ovom tekstu, nije bilo namerno!

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta  “Malo Crniće – veliko nasleđe” po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Malo Crniće radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2020. godini. Imajući u vidu da je ova teritorija bogata kulturno – istorijskim nasleđem i umsneom tradicijom, kao i brojnim institucijama i udruženjima koja održavaju i neguju ovu baštinu, realizacija ovog projekta je značajna kao podsticaj da se nastavi putem očuvanja ovog bogatstva i svojevrstan dokument koji bi mogao da ostane u nasleđe budućim generacijama istraživača i zaštitara kulturne zaostavštine opštine Malo Crniće. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Malo Crniće.

 

Autor teksta: Redakcija RTV Biser, foto: RTV Biser i arhiva OAP „Branislav Nušić