На данашњи дан 1835. основано је прво позориште у Србији “Kњажевско-сербски театар”.

На иницијативу драмског писца Јоакима Вујића, уз новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основано прво позориште у Србији. „Књажевско-сербски театар“ приређивао је једном седмично и празничним данима представе за кнеза и његове чиновнике и госте, а на репертоару су били Вујићеви комади или његови преводи страних дјела.

Хатишерифом од 1830. и 1833. године, Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. Захваљујући чињеници да је Крагујевац у то време престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, у њему се утемељују: Књажеско-сербска типографија, Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажевско-сербски театар (1835. године), Књажевско-сербска банда коју оснива Јозеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), музеј, библиотека, прва галерија, Суд крагујевачки (1820. године), болница, прва апотека. То је условило долазак учених Срба из Војводине који ће у Крагујевцу започети пионирски рад на културно-просветном пољу.

На позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године у Кргујевац долази Јоаким Вујић као личност великог позоришног искуства и познавалац обимног позоришног репертоара. Постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.

Књажевско-сербски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије.

Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јозеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Перуз, Бедни стихотворац и Бегунац.

Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања. На Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године (2. фебруара, по Јулијанском календару) приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према дјелу Карла Екартсхаузена.

После престанка рада Кнежевог театра 1836. године позоришну традицију наставља Атанасије Николић обнављањем театра у јесен 1840. године. Театар приказује комаде које је писао, режирао и у којима је био један од глумаца Атанасије Николић. Са пресељењем престонице у Београд 1841. сели се и Театар који наставља рад у такозваном Театру на Ђумруку.

Поникло у време борбе за националну независност и у периоду када су постављени темељи културном животу у Србији, позориште у Крагујевцу делило је судбину свог народа, одржавајући континуитет преко разних дружина и позоришних формација. Обновљено после Другог светског рата, постало је најотворенија културна институција града чије се деловање осећало у ужој и широј средини.

На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље. Театар у Крагујевцу који је носио име оснивача израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.

 

Извор/фото: Википедија

Podeli