Први играни филм савремене кинематографије носио је назив „Славица“ и екранизован је 1947. године.

Фото: .facebook.com/fragmentiproslosti

Вјекослав Афрић је 1946. године окупио екипу глумаца, махом Загрепчана који су играли у Југословенском драмском позоришту, и уз мало искуства и оскудне филмске технике, али са много ентузијазма, за само два месеца снимио филм. Главне улоге поверене су Маријану Ловрићу и Ирени Kолесар, а сниматељ је био Жорж Скригин. Глумци нису добили хонораре, већ само дневнице.

Премијера је била почетком 1947. године у Београду, и филм је прихваћен са одушевљењем. Приказиван је непрекидно наредних двадесет година, постао је наш најгледанији филм и својеврсни феномен. Филм је снимљен под великим утицајем тадашњих совјетских (пропагандних) филмова, глума је наглашена, театрална, има вишка сентименталности и наивности, али и присности која је деловала на публику.

Радња филма одвија се у малом далматинском месту, где девојка Славица ради у фабрици сардина и упознаје младог рибара Марина. Они се заволе и придружују се рибарима који намеравају да сами саграде свој брод, оснују задругу и тако се супроставе газди који их израбљује. Почиње рат, њих двоје се придружују устаницима против окупатора, крију тек саграђен бродић, да би га касније предали партизанима. У једној од борби Славица гине, а бродић добија њено име и постаје један од првих у флоти југословенске ратне морнарице.