Сима Пандуровић рођен je у Београду 14. априла 1883. године. Био је српски песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац.

Фото: википедија

Појавио се почетком XX века са песницима песимизма, Миланом Ракићем  и Владиславом Петковићем Дисом, а под утицајем Бодлера и Едгара Алана Поа.

Критика је оштро реаговала на његову прву збирку песама „Посмртне почасти“, прожету песимизмом. Каснији стихови мисаоно су сложенији, али и у њима преовладава резигнација. Испевао је и низ родољубивих песама.

Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Нежидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао. Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови.

Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.

Умро је 27. јула 1960. године у Београду.

Извор: поезијасуштине.рс