Crkva Malo Crnice

Sveta Makrina bila je najstarija sestra Vasilija Velikog i Grigorija Niskog. Kao devica rano bi obručena nekome mladiću blagorodnom. No kada njen obručnik umre, Makrina se zavetova da nikada neće stupati u brak.

Foto: RTV Biser

– Nije pravo da devojka, obručena jednom vereniku, ide za drugoga; po zakonu prirodnom treba da bude jedno supruženstvo kao što je jedno rođenje i jedna smrt – govorila je.

Još pravdaše ona to verom u vaskrsenje smatrajući obručenika svoga ne mrtvim no živim u Boga.

– Greh je i sramota, veli, da supruga ne sačuva vernosti, kada joj suprug ode u neku daleku stranu.

Po tom zajedno sa svojom majkom Emilijom primi monaštvo u nekom devičkom manastiru, gde se podvizavahu sa drugim inokinjama. Življahu od truda ruku svojih posvećujući veći deo vremena bogomisliju, molitvi i neprestanom uzdizanju uma svoga k Bogu. Vremenom skonča joj majka, a za tim i brat Vasilije. Devetog meseca po smrti Vasilijevoj dođe Grigorije da obiđe svoju sestru, no nađe je na samrtnoj postelji, piše badnjak.rs.

Pred samu smrt Sv. Makrina uzdiže molitvu ka Gospodu: „Ti, Gospode, upokojavaš telesa naša snom smrti na neko vreme, pa ćeš ih opet probuditi poslednjom trubom. Prosti mene i daj mi da kad se duša svuče od telesne odeće, predstane Tebi neporočna i bez greha i da bude kao tamjan pred Tobom“. Po tom napravi rukom krsni znak na čelu, na očima, na licu, na srcu i – izdahnu. Upokoji se u Gospodu 379. god.

Najlepši ukras jedne žene jeste stidljivost, kao što je bestidstvo žene najneprirodniji i najodvratniji prizor u svetu. Divan primer ženske stidljivosti pokazala je u svom životu Sveta Makrina. U mladosti otvori joj se neka ljuta rana na grudima.

Iako je majka savetovaše da pokaže ranu lekaru i potraži leka, Makrina nikako na to ne pristajaše. Ona sebe beše potpuno posvetila Bogu, i ne mogaše dopustiti ni pomisao, da telo svoje obnažava pred ljudima, pa čak ne ni pred majkom svojom. Jedne noći Makrina se umilno Bogu moljaše. Iz njenih očiju lijahu se suze u prašinu pred njom. S nepokolebljivim pouzdanjem u Gospoda svoga ona zamesi prstima prašinu sa suzama i time namaza ranu svoju. Sutradan osvanu zdrava.

A kada majka s velikom tugom uđe da vidi svoju kćer, ova joj ne hte reći da ju je Gospod iscelio (iz smernosti skrivajući čudo koje ona sama učini kroz molitvu) nego zamoli majku govoreći: „biću isceljena, majko moja, ako ti zavučeš desnicu tvoju u nedra moja, i krsno znamenje napraviš na bolnom mestu“. Zavuče majka ruku svoju i prekrsti ono mesto, ali ne napipa više ranu nego samo ožiljak od zarasle rane. Tako Sv. Makrina skrivaše telo svoje iz stidljivosti, i čudotvorstvo svoje iz smernosti.

Izvor: Kurir/Novosti