Борисав Станковић је био један од најзначајнији приповедача свог времена. По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе.
Борисав Станковић је рођен у Врању 31.03.1875. године. Рано је остао без родитеља па је одрастао уз бабу Злату и њене приче о старим временима. После гимназијског школовања у Врању и Нишу, завршио је права у Београду. Радио је као државни чиновник послове који нису имали никакве везе са његовим књижевничким афинитетима и амбицијама. Везан за завичај, и то завичај времена које је прохујало, Станковић је у њему налазио теме за своје приповетке, романе и драме. Није имао афинитета за савременост и савремена збивања, још мање за нова књижевна струјања – остајао је изван савремених токова, у свом свету старога Врања. Понирао је у прошлост и тамо проналазио несрећне људе, промашене судбине, вечите болнике и патнике.
У књижевност је ушао тихо, збирком Из старог јеванђеља (1899) која, архаичним насловом, није привукла значајнију пажњу. Тек ће његове приповетке објављене у часописима и листовима и збирке Стари дани (1902) и Божји људи (1902) представити Станковића као најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности (Јован Скерлић).
Роман Нечиста крв (1910) још више је учврстио уверење да се у српској књижевности појавио расни приповедач. Поред тога, остала су иза Станковића и два недовршена романа: Газда Младен и Певци. Драма Kоштана (1902) имала је успеха и представила је Станковића као драмског писца. Међутим, ни касније драме Ташна и Јовча нису Станковићу обезбедиле место значајног драмског писца. Нападан због сарадње у окупацијском листу за време Првог светског рата, Станковић се повукао у себе, престао да ствара и умро, усамљен и разочаран, 1927. године у Београду.
Дело Боре Станковића везано је искључиво за Врање, његово поднебље и његове људе, али не за Врање пишчевог времена, него време које је прохујало и времена на прелазу из старих у нове друштвене односе. Баш зато је то време и било испуњено друштвеним потресима и личним драмама, које је Станковићев стваралачки нерв добро уочио и мајсторски преточио у приповетке, романе и драме.
Извор: РТВ Бисер, Википедија