Истог дана, када је 11. фебруара 1993, године умрла Десанка Максимовић, одржана је седница Владе Републике Србије на којој је одлучено да се њеној сахрани да државни карактер и да јој се одају све почасти које из тога произилазе. Истовремено, одлучено је да се оснује фонд посвећен Десанки Максимовић.

Опште расположење било је да се оснује задужбина посвећена Десанки Максимовић, али по тадашњем Закону о задужбинама, фондацијама и фондовима то није било могуће, па је пронађено решење да се оснује фондација која би и у имену и у даљем раду словила као задужбина под именом Десанке Максимовић.

Задужбину, чије је „име и презиме” при оснивању гласило Фондација иод називож „Задужбина Десанка Максимовић”, основала је Народна библиотека Србије одлуком свог Управног одбора од 19. марта 1993. године. Задужбина. је, како у тој Одлуци стоји, основана „ради стварања услова за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, највећег песника српског језика XX века”.

Иако се у акту о оснивању Задужбине не помиње установљавање награде са именом Десанке Максимовић, тај облик трајног његовања успомене на њу, предлаган је, и пре оснивања Задужбине и подразумијевао се као један од њених приоритетних задатака. Награда „Десанка Максимовић” установљена је првих дана након њеног оснивања, а петнаестак дана после тога на седници Управног одбора усвојен је Статут Задужбине у коме је награда добила веома запажено место међу осталим активностима предвиђеним Статутом. Неколико мјесеци касније усвојена су и Правила о додели Награде „Десанка Максимовић”, чија је примена званично почела 30. септембра 1993. године.

Награду „Десанка Максижовић” до сада су добили најистакнутији српски пјесници: Љубомир Симовић (1994), Стеван Раичковић (1995), Миодраг Павловић (1996), Танасије Младеновић (1997), Матија Бећковић (1998), Милован Данојлић (1999), Бранислав Петровић (2000), Борислав Радовић (2001), Слободан Ракитић (2002), Радмила Лазић (2003), Милосав Тешић (2004), Новица Тадић (2005), Алек Вукадиновић (2006), Слободан Зубановић (2007), Мирослав Максимовић (2008), Рајко Петров Ного (2009), Мирјана Стефановић (2010), Душко Новаковић (2011) и Владимир Kопицл (2012). Награда се сваке године додељује у Бранковини, у Десанкином завичајном амбијенту, где се, уз учешће школске омладине и грађана Ваљева, одвијају и друге активности у којима учествује Задужбина.

Паралелно са доделом Награде у сарадњи са Народном библиотеком Србије покренута је и посебна едиција Награда „Десанка Максимовић” у којој се сваке године објављују збирке добитника награде по сопственом избору. Том едицијом успоставља се чврста линија аутопоетичке свести најзначајнијих и најугледнијих представника српске поезије.

Награду прати манифестација Десанкини мајски разговори, У оквиру ове манифестације сваке године се организује округли сто посвећен поезији актуелног добитника Награде, а радови са округлог стола потом се штампају у посебним зборницима у којима се артикулише савремена критичка мисао о тим пјесницима. Осим тога повремено се организују и научне конференције посвећене делу Десанке максимовић.

Великим делом свога програма Задужбина је била окренута младим нараштајима који су с посебним ентузијазмом прихватали поруке и смисао поезије ове наше велике песникиње. У Србији има двадесетак школа које носе име Десанке Максимовић с којима је Задужбина настојала да одржи везу, као и са другим школама у Србији, стално настојећи да подстиче стваралаштво младих људи. У сарадњи са Матичном библиотеком „Љубомир Ненадовић” из Ваљева организује се песничка манифестација Михољско лето и посета младих слависта из иностранства Бранковини који преко Међународног славистичког центра долазе у Србију да уче српски језик и књижевност и упознају се са српском културом. Задужбина, исто тако, подржава манифестацију Поешски конкурс „Десанка Максимовић” Ваљевске гимназије на којој се проглашава најбоља збирка поезије младих књижевних стваралаца за текућу годину.

 

Извор: zdm.nb.rs

Фото: Википедија