Osmog septembra 1331. godine, na državnom saboru u Svrčinu (Kosovo) arhiepiskop Danilo II krunisao je 23-godišnjeg Dušana Stefana Nemanjića za kralja srpskih i pomorskih zemalja.

Wikimedia Commons

Još kao “mladi kralj”, Dušan se uspešno suprostavio četama bosanskog bana Stefana II Kotromanića u Zahumlju, 1329. godine. Komandovao je jednim delom vojske u glavnom napadu u bici kod Velbužda 1330. godine, u kojoj se Srbija izborila za vodeću ulogu na Balkanu. Odnosi između starog i mladog kralja su se pogoršali januara 1331. godine.

Sukob sa ocem

U vreme bitke kod Velbužda (Ćustendil) Dušan se veoma istakao, pa je kralj Stefan osećajući da mu je sin miljenik kod vlastele, te da bi mu možda moglo pasti na pamet da pokuša da preuzme kraljevski presto još dok je on živ, dodelio na vladanje Zetu koja brzo postaje pravo leglo nezadovoljstva i buntovnika. Vlastela okupljena oko Dušana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i da uzme vlast.

“Ovi ga danonoćno podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniše, koga je njegov otac imao s drugom ženom” – Mavro Orbin.

Na neki način Orbin pokušava da baci krivicu na Stefana Dečanskog zbog toga što je imao sa Marijom Paleolog sina Sinišu kojeg je po nagovoru kraljice Marije počeo da priprema za prestolonaslednika, dok je prema Dušanu odjednom ohladneo.

Veoma sličnu verziju iznosi i Nićifor Grigora. “Pošto se pak sam kralj, kome je bilo pedeset godina, oženi nanovo ćerkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, a međutim ne oženi sina, i pošto s tom ćerkom carevom poče i decu rađati, sin kraljev, mladić duše vatrene, podražen i podbunjivan od vršnjaka svojih, poče smišljati odmetanje od oca i bunu protiv njega.”

Ipak to treba uzeti sa rezervom, osnovni pokretač Stefanovog pada nije bio Dušan, već isključivo nezadovoljna vlastela zbog Stefanovog ponašanja nakon Velbužda kada on nije iskoristio plodove ove velike pobede ne dopuštajući svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljačku.

Već u jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina “mladog kralja” Dušana i oca kralja Stefana Dečanskog koji je sakupio vojsku i ušao u Zetu, došavši sve do Skadra. Sam Stefan je na skoro identičnom mestu ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom, iz istih razloga kao i on sada sa svojim sinom samo u zamenjenim ulogama. Kao što se i onda sin nije suprotstavio ocu i povukao preko Bojane, tako se i sada Dušan povlači a Stefan razori Dušanov dvorac na obali reke Drimca i opljačka ceo taj kraj.

Stefan se verovatno setio svoje pobune kada se isto tako povlačio pred Milutinom, koji ga je na prevaru uhvatio, okovao, oslepeo i proterao u Carigrad, pa je i sam pokušao nešto slično, te je počeo da poziva Dušana na razgovore. Dušan ipak saznaje da mu otac sprema likvidaciju pa se posle mnogo nećkanja, na nagovor vlastele ipak odlučuje da pokuša da obori Stefana iznenadnim napadom. Sa manjom grupom odabranih vojnika i verne vlastele Dušan je napao svoga oca Stefana, dok je ovaj sa porodicom boravio u svom dvorcu Nerodimlju.

Preuzimanje vlasti

“Pošto je, dakle, potajno sakupio vojsku u obe Zete i izvršio izbor najboljih tamošnjih ratnika, vodeći sobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića kao svoje savetnike otpoče usiljen marš put Raške, u kojoj se nalazio njegov otac” – Mavro Orbin.

Radilo se o dobro pripremljenoj akciji u kojoj su bili samo oni koji su bili vojnički najspremniji. Bio je to pravi iznenadni napad. Kralj Stefan nije verovao da bi Dušan bio u stanju da izvrši tako drsku gerilsku akciju i napadne sa malim brojem vojnika u centar njegove države Srbije (Raške).

Dok je ovaj bio u lovu kod tvrđave Peterco sa nekoliko slugu, 21. avgusta 1331. godine Dušan je napao dvor. Istorijski izvor kažu da je Stefan bežao na konju sa nešto malo svoje vlastele, zaboravivši čak i na kraljicu i decu. Nije pružao otpor kada ga je Dušanova potera uhvatila u tvrđavi Petrič i kasnije zajedno sa celom porodicom, zatočila u tvrđavi Zvečan.

Krunisanje

Nakon što je Dečanski bio zatočen, počele su pripreme za Dušanovo krunisanje. Stefan Dečanski očigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakve nemire, ali imajući na umu ulogu Crkve i samog arhiepiskopa Danila II u dovođenju Stefana na kraljevski presto, Dušan zamoli Danila II da dođe i da ga kruniše za kralja. Danilo II je mirno primio ovu smenu na prestolu i veoma svečano, krunisao Dušana za kralja svih srpskih i pomorskih zemalja dana 8. septembra 1331. godine na dvoru u Svrčinu.

“I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačstva njegova. I kada je ovaj preosvećeni došao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom dvoru Svrčinu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na navečerje učiniše hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noćno stajanje takođe, i ujutro, dan nedelje, učiniše na ovom blagočastivom sve po zakonskom ustavu u crkvi svetoga Preteče, i preosvećeni arhiepiskop kir Danilo učini molitvu, i uzevši carski venac u svoje ruke, i položi na svečasnu glavu njegovu, govoreći: Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova” – Danilov učenik.

Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Prema pisanju Danilovog učenika umro je prirodnom smrću dok drugi izvori tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi.

Autor: Nacionalna geografija