Stevan Sremac je jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca, akademik. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka.

Foto: Vikipedija

Rođen je u Senti, u Bačkoj, 23. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, od oca Avrama krojača i majke Katarine, gde je proveo rano detinjstvo, a delom i kod bake po majci u Pirotu. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877 — 1878. godine.

Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891-1892. godine kao slobodni zidar, član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Ciganima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.

Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina.

Stevan Sremac je bio rasni realista, obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja. Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.

Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine, ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.

Preminuo je na današnji dan 1906. godine u Sokobanji.

Izvor: Vikipedija

Podeli