Stevan Hristić je bio najistaknutiji kompozitor u Srbiji u prvoj polovini 20. veka.

Vikipedija

Rođen 19. juna 1885. godine u Beogradu. Školovao se na čuvenom Lajpciškom konzervatorijumu, koji je njegovom radu dao solidne profesionalne temelje. Takođe je, u vreme pred Prvi svetski rat, boravio u Moskvi, Parizu i Rimu.

Upoznat sa muzičko-stilskim tendencijama ondašnje Evrope, kao i sa osloncem u tradiciji srpskog muzičkog romantizma i nacionalne boje (posebno Mokranjca), stvorio je osoben muzički jezik koji je bio mešavina folklornih uticaja i kasnoromantičarskih, impresionističkih i verističkih elemenata u melodiji, harmoniji i instrumentaciji. Ovo je učinilo da njegova muzika bude slušljiva i bliska širokom auditorijumu. Pred premijeru baleta „Ohridska legenda“ izjavio je:

„Gledao sam, pre svega, da ovo delo napišem tako da bude pristupačno i jasno. Da ga razume šira publika, da na nju što snažnije deluje, a da njegova tehnička obrada zadovolji onih deset-petnaest stručnjaka što će biti tamo…“

Njegov najznačajniji doprinos razvoju kulturnog života Srbije je osnivanje i vođenje Beogradske filharmonije. Uporedo sa tim, bio je i direktor Beogradske opere u periodu 1924.-1935., a 1937. je jedan od osnivača i prvih profesora Muzičke akademije, a kasnije je i jedno vreme bio njen rektor. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. učestvuje u osnivanju Udruženja kompozitora Srbije, čiji je jedan od prvih predsednika, a takođe je bio i prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije (osn. 1950.). Osim ovih uvaženih funkcija, nosio je i najvišu akademsku titulu, budući član, najpre dopisni (1948.-1950.), a zatim i redovni (od 1950.) Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Ipak, najviše zasluga nosi za svoje stvaralaštvo. Ono počinje pisanjem scenske muzike za komad s pevanjem „Čučuk Stana“ (1907.), a do kraja svog života je napisao i solo pesme, nekoliko horskih dela, dve koncertantne kompozicije, „Simfonijsku fantaziju za violinu i orkestar“ (diplomski rad u Lajpcigu) i „Rapsodija za klavir i orkestar“. Njegova najznačajnija i najpoznatija dela su (prvi u srpskoj muzici) oratorijum „Vaskrsenje“, izvanredno „Opelo u b-moll-u“, jedina dovršena opera „Suton“ i, kao njegovo najpoznatije, a moglo bi se reći i najkvalitetnije delo, balet „Ohridska legenda“.

Jedan od kurioziteta vezanih za delo Stevana Hristića, a koji verno oslikava bahat odnos stručne i šire javnosti prema sopstvenim umetnicima i kulturi, se odnosi na operu „Suton“. 1958. godine, Hristić je za gostovanje u Moskvi dopisao jednu baletsku scenu. Uprkos značaju ovog kompozitora, notni zapis (partitura) ove scene ne postoji, odnosno, izgubljena je. Jedino što je sačuvano je jedan audio snimak koji je u posedu Radio Beograda.

Opus

Vaskrsenje (oratorijum) (1912.)

Suton (opera) (1925.)

Ohridska legenda (balet) (1948.)

Umro je 21. avgusta 1958. godine u Beogradu. Sahranjen je Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

 

Autor: RTV “Biser”

Podeli