Glumci Pozorišta „Milivoje Živanović“ Centra za kulturu Požarevac pripremaju novu predstavu. Reč je o delu proslavljenog reditelja i pisca Gorana Markovića „Majstori, majstori“. Režiju potpisuje Vladislav Velkovski.

Foto: Bojan Nikolić

U godini kada Markovićev film obeležava 40 godina od premijernog prikazivanja, mladi reditelj Vladislav Velkovski režira predstavu „Majstori, majstori“. Na Markovićev zahtev, Velkovski je uradio dramatizaciju, a rezultati će biti vidljivi tek za par meseci. Pred njim je veliki izazov – kultno delo velikog Gorana Markovića i rad sa više od 20 glumaca, od kojih su neki prvi put na sceni. Velkovskom je ovo prva režija kao profesionalnom reditelju, ali ne i prva u dosadašnjoj karijeri.

Vladislav Velkovski je ove godine diplomirao u klasi Nikite Milivojevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku Multimedijalna režija za televiziju, film i pozorište. Prijemni je polagao 2016. godine, a prošao je tek u septembarskom roku. Bio je uporan i Akademiju je završio u roku kod reditelja koji slovi za jednog od najboljih. Za naš portal Velkovski otkriva kako je biti student velikog Nikite Milivojevića i kako se isplati upornost, odnosno kako izgleda kada vam se „sklope kockice“.

RTV Biser: Kakav je osećaj diplomirati u klasi Nikite Milivojevića?

Vladislav Velkovski: Kad sam rešio da upišem Akademiju, razmišljao sam o Novom Sadu jedino pod uslovom da klasu prima Nikita, ni kod kog drugog neću da idem! Bio sam malo „zatrovan“ Beogradom, samo FDU i ništa drugo, kao i mnogi drugi. Pogotovo ako ste iz provincije, iz unutrašnjosti. Nekako nam je Beograd i bliži i znamo da su svi poznati iz Beograda. Međutim, nije tako, iz Novog Sada su. Te 2016. godine Nikita je primao klasu.

RTV Biser: Vi ste pre toga pokušavali nekoliko puta da se upišete na Akademiju?

Vladislav Velkovski: Pokušavao sam i glumu i režiju. Konkretno režiju sam pokušao dva puta da upišem na FDU i pre toga dva puta glumu. Dođem kod Nikite u junskom roku (2016.) i „padnem“, čak ni u užem krugu nisam bio.

RTV Biser: Jeste li dobili neko objašnjenje zašto niste prošli?

Vladislav Velkovski: Ne, ništa. Ranije mi je bilo krivo što nisam prošao, ali ovoga puta ništa. Ali sam rekao u sebi: „E, sad ću da ti pokažem da ja mogu!“. Sećam se da sam tog leta radio u trafici, nema nekog velikog posla, naročito u popodnevnom terminu kada je velika vrućina. To vreme sam koristio za čitanje, pisanje i spremanje prijemnog u drugom upisnom roku. Znao sam da će biti drugog kruga, jer nisu bila popunjena sva mesta. U septembru odem ponovo.

RTV Biser: Je l’ vas prepoznao?

Vladislav Velkovski: Jeste, naravno, jer na režiji nema mnogo kandidata, obično 20-ak, ali i to je mnogo za 4 mesta. Razgovarali smo, „branio“ sam svoj rad, zadatu dramatizaciju. Trajalo je to skoro 40 minuta, što je mnogo za prijemni ispit, a Nikita me pita: „Kad ste bili u junu, pitao sam vas, ako padnete sad prijemni, da li ćete doći u septembru, vi ste rekli ne!“. A nije me to pitao, nema veze, ja sam se pravio kao da jeste. Razmišljam, šta sad da kažem. I ja to povežem sa Pirandelovom pripovetkom koju smo radili. Glavni lik je proneverio neki novac i hoće da se ubije. Uveče je sve spremio za samoubistvo. Međutim, sutradan je imao jedan od najlepših dana i nije imao razloga da se ubije. Uveče se ponovo uspaniči i ubije se. Sa sobom je nosio otrov. Planirao je da skoči u more, ali je za svaki slučaj poneo otrov. Ja to iskoristim za svoj odgovor na Nikitino pitanje – „Eto, ja sam za razliku od lika u pripoveci, svoj otrov bacio i rešio da dođem ponovo“. Tad sam prvi put posle svih prijemnih ispita ušao u uži izbor. Praktično mi je to bio šesti prijemni. Svi smo se borili za jedno mesto, a ja sam tada bio siguran da prolazim i upisujem Akademiju.

RTV Biser: Zašto Ste se ipak odlučili za režiju, a ne za glumu?

Vladislav Velkovski: Za svaku moju odluku je bilo nekog ko mi je pomogao, davao smernice. Sećam se kad sam se jednom prilikom spremao za FDU, za glumu, pripremao me je Vojin Ćetković. Donosio sam mu neke svoje predloge i on mi rekao da iz svega što sam mu doneo, on vidi da ja rediteljski razmišljam. Posavetao me je da razmislim o tom prijemnom ispitu. Na glumu nisam te godine ni izašao, već na režiju.

RTV Biser: Sledi ono neizbežno pitanje – Sa koliko ste godina prvi put ušli u pozorište, koje Vas je, po svemu sudeći, fasciniralo?

Vladislav Velkovski: Imao sam nepunih devet godina. Nikada nisam razmišljao o tome da dođem u pozorište, nije me to interesovalo. Imam utisak da je pozorište mene „pozvalo“ sebi …(smeh). Muzika je ipak bila prva stvar kojom sam hteo da se bavim, da se upišem u Muzičku školu. To se nešto izjalovilo i nisam upisao. A, onda sam čuo da ovde ima neka škola glume u Centru za kulturu Požarevac, koju su vodili Saša Volić i Saša Latinović. Rekao sam mami da bih voleo da idem tamo, jer su tamo bili moji drugari. Eto, tako sam krenuo! Voleo sam da imitiram glumce iz filmova, znao sam napamet replike, mama mi je govorila: „Da, to je to! ‘Ajde, kreni ti sine tamo.“ Došao sam, sećam se, bilo je to u Maloj sali, grupa nekih ljudi nešto peva, skače, meni je to bilo zanimljivo. Priključim se ja njima kod Volića i Latinovića i pojma nisam imao da ću ja toliko da se zaljubim u pozorište. Da ću ja od tog trenutka, pa do upisa na Akademiju, dakle, narednih 16 godina, aktivno da igram u ovom pozorištu, da režiram. Čak sam igrao i monodrame po tekstovima koje sam sam pisao. Po čitav dan sam vreme provodio u Centru za kulturu. Mama zove pita gde sam. Stariji su imali probe, ja se ušunjam u salu i gledam. Boba Stepić me je terao da idem kući. Neko je rastao po kafićima, ulicama, a ja u pozorištu, na sceni.

RTV Biser: Kako je došlo do ideje da u sezoni 2012. režiraš predstavu „Ćelava pevačica“, „uzmete težak zalogaj“ koji se zove Ežen Jonesku i teatar apsurda, koji je do skoro bio, nekako skrajnut i nisu se njegovi komadi mnogo igrali, za razliku od nekih drugih koji su možda i dosadili publici? Tek od skoro se Joneskuova dela nalaze na repertoarima nekih pozorišta. Kako ste se usudili da radite Joneskua?

Foto: Bojan Nikolić

Vladislav Velkovski: Da…to je zanimljivo pitanje. Čovek što je stariji, nekako mu se menja senzibilitet premu nečemu što voli. Menja mu se i ukus. Dok sam boravio u pozorištu, gledao sam i čitao razne komade, sve mi je bilo interesantno, a krenuo sam od Sterije, Nušića…A, onda mi Dragi Ivić predloži tekst „Ćelava pevačica“. Počnem da čitam i otkrijem jedan novi svet. Interesantno je da smo moja drugarica iz škole glume, Ana Avramović i ja, hteli zajedno nešto da radimo i uzmemo baš taj komad. Ali, nešto tu nije išlo kako treba, a i klinci smo bili. Nekoliko godina kasnije ja poželim da režiram „Ćelavu pevačicu“. Doneo sam tekst u Centar za kulturu, tada je Aleksandar Lukić bio direktor. Njegov senzibilitet je bio sličan Joneskuovom i dok je on bio direktor sve predstave su bile u tom nekom „teatru apsurda“ ili sličnom, poput „Poziva na pogubljenje“ ili „Čekajući Godoa“. Logično je bilo i da Jonesku uđe u tu priču.

RTV Biser: Okupili Ste ekipu i napravili predstavu?!

Vladislav Velkovski: Da, napravili smo predstavu, koja je, po mom mišljenju, za jedno amatersko pozorište, bila veoma uspešna. Izvedena je u SKC-u na Svetski dan pozorišta, što je za mene bila čast.

RTV Biser: Vraćamo se temi školovanje. Da li bilo teško na Akademiji?

Vladislav Velkovski: Ljudi su mi pričali da je to fakultet na kojem je, zapravo, najteži prijemni ispit, posle toga je sve lako. I tu ima istine. Jer taj fakultet ne upisuješ, ako to ne voliš. Kao, ubedili me da upišem. Ima, doduše, i takvih slučajeva, ali oni ubrzo odu, ne završe Akademiju. A, to je posao, za razliku od drugih, kojem ti moraš da se posvetiš i ceo dan da budeš u tome, svakog dana. Inače, ne možeš da napreduješ. Možeš da radiš površno, ali takav će i gotov proizvod biti. To se na kraju sve i vidi. To je najgore. Rezultat tvog rada uvek neko ocenjuje. Glumci su ljudi koji su uvek na prijemnom ispitu, čitav svoj život, reditelji su ljudi koje uvek neko ocenjuje i kritikuje. Akademija je priprema za to i to nije ništa teško, ja sam sve u roku završio, bez ikakvih problema, sa lakoćom.

RTV Biser: I prvi profesionalni angažman dobijate u pozorištu u svom rodnom gradu, komad Gorana Markovića „Majstori, majstori“, koji je on napisao za 10 dana i snimio za 18, radite dramaturgiju, okupljate ekipu i opet uzimate „veliki zalogaj“. Da li su Marković i ovakvi komadi nešto čemu teže mladi reditelji, a vama se to desilo na početku?

Vladislav Velkovski: Mladi reditelji, tj. svi reditelji imaju nešto svoje što voli, što želi i što bi hteli da rade. Ne znam baš za druge, ali meni je drago što mi se ukazala ovakva prilika.

RTV Biser: Kako Vi doživljavate Gorana Markovića?

Vladislav Velkovski: Kao prvo, on je naš savremenik, koji još uvek aktivno stvara, a to nije neki tamo skrajnuti pisac, nego jedan od naših najvećih reditelja i pisaca. On je za svoj prvi tekst dobio „Sterijinu nagradu“, čovek koji je završio čuvenu „prašku školu“ i radi kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, čiji sam ja student bio i sretao ga. Imao sam mogućnost da pričam sa njim, poslao mi je originalan scenario: „Evo hoću da ti napraviš nešto od ovoga.“ Imali smo varijantu da dobijemo dramatizaciju koje je Pozorište “Boško Buha” radilo. On je rekao. „Ne, ja ću ti poslati tekst da ti uradiš dramatizaciju, a ti meni posle vrati da ti kažem da li to valja ili ne.“ Za mene je to, stvarno, čast. To vam je kao da u Americi Spilberg nekom svom studentu da tekst da uradi dramatizaciju.

Foto: RTV Biser

RTV Biser: Vaš put izgleda ovako: iz šestog puta upisujete Akademiju kod jednog od najboljih pozorišnih reditelja u Srbiji, pa i u Evropi, vraćate se u rodni grad i prva predstava koju režirate bude komad Gorana Markovića. Kod Vas je „posle mnogo kiše, zasijalo sunce“, najsjajnije što može i neka tako bude što duže. Nije lako raditi ansambl predstave sa više od 20 glumaca, ali verujem da je, iznad svega, veoma zanimljivo.

Vladislav Velkovski: Da. Sad kad razmišljam o tom putu, ništa nije slučajno. Profesor koji mi je predavao montažu mi je rekao da „ništa na ovom svetu nije slučajno“. I stvarno ništa nije slučajno, jer taj Nikita je jedini čovek kod koga sam hteo da završim režiju, obojica imamo dugu kosu, volimo rok muziku, volimo da sviramo gitaru, volimo pozorište, a volimo i film. Ta sličnost je išla do te mere, da sam mu predlagao Joneskua, kojeg sam ja mnogo zavoleo i proučio svaki njegov komad, za svoj diplomski rad, i to delo „Nosorog“. Na šta je on odgovorio: „To je malo teže, uzmite nešto drugo.“ A, onda je na nekom predavanju rekao „Evo, na primer, ovaj komad koji Vlada i ja mnogo volimo, „Nosorog“…Da bi u petak 6. novembra, Nikita Milivojević imao premijeru Joneskuovog „Nosoroga“ u Novosadskom pozorištu. Mnogo detalja nas povezuje. Izgleda da je bilo predodređeno da ja odem kod tog čoveka i kod njega završim režiju. Sad spremam master studije, a mentor mi je Nikita.

Vedrog duha, uvek nasmejan, ambiciozan, stalno u pokretu, Vladislav Velkovski, pored pozorišta, na Akademiji je pronašao još jednu ljubav, a to je film. U sredu, 11. novembra je imao uspešnu premijeru svog dokumentarnog filma „Zemlja živih“ u Novom Sadu.

Na probama u Centru za kulturu Požarevac ostvaruje izuzetno dobru komunikaciju sa glumcima, što će, nadamo se, uroditi plodom, pa će publika u skorije vreme moći da gleda novu predstavu. Tačan datum premijere još uvek nije poznat.

Vladislav Velkovski je rođen 1992. godine u Požarevcu. Pohađao je OŠ „Dositej Obradović“, potom srednju Ekonomsko-trgovinsku školu.

Autor: RTV Biser, Foto: Privatna arhiva porodice Velkovski, Bojan Nikolić, RTV Biser