Uskršnja poslanica mitropolita Ignatija
Hristos vaskrse, zaista vaskrse. Ovo je pozdrav kojim se pozdravljamo mi hrišćani i on izražava najveću radost, ali obeležava i događaj vaskrsenja Hristovoga iz mrtvih koji je najveći događaj i temelj naše vere. Jer, kako kaže sveti apostol Pavle, ako mrtvi ne vaskrsavaju, tada je uzaludna propoved naša i uzaludna je vera vaša. Bolje da jedemo i pijemo, jel ćemo sutra umreti. Međutim, gospod naš Isus Hristos, sin Božiji koji je postao čovek, on je umro kao čovek i vaskrsao u treći dan. I nama otvorio put u vaskrsenje. Ovaj događaj ukazuje na dve vrlo važne činjenice.
Prva je da je naš najveći problem smrt. Smrt karakteriše sveti apostol Pavle kao poslednji neprijatelj. Dakle, čitava tvorevina, a da ne govorimo o čoveku, ima težnju da bude večno živa. Međutim, smrt je ta koja prekida naš život. Nažalost, danas često ljudi zaboravljaju na ovaj problem. pa se žele da pokažu da je smrt sasvim prirodna stvar. Međutim, u životima našim, svakoga od nas, to nikad ne može biti prirodna stvar. Mi se svi bojimo smrti, da li smo toga svesni ili ne, ali u svakom slučaju, čitav naš život je nekako usmeren na borbu protiv smrti i održanje života. Posledica ovoga dakle da smo smrt zaboravili kao najvećeg neprijatelja našega i čitave prirode je upravo ta da danas evo imamo ratove gde nam milioni ljudi ginu, dece, bezazlene, ali to se često i ne pominje. Pominju se u stvari ti ekonomski gubici pominju se, ne znam, novci, nafta i energenti koji su dovedeni u pitanje, a niko ne obraća pažnju na smrt tolikih nevinih ljudi koji u stvari ginu. To je dakle prva i osnovna, da tako kažem, činjenica koja proizlazi iz ovoga događaja Hristovoga vaskrsenja.
Druga je ta da je gospod naš, Isus Hristos, pobedio smrt. On je umro i trećeg dana je vaskrsao. Što će reći u stvari da i mi možemo da vaskrsnemo, da prevaziđemo smrt. Ali jedino u gospodu, jedino u Hristu. Samo kroz zajednicu sa gospodom možemo da prevaziđemo smrt i živimo večno. Mi smo stvorena bića, stvoreni smo ni iz čega. I kako kaže sveti Atanas je veliki, naša priroda je nekadašnje nebiće. I ako se oslonimo na nas same, dakle, otićemo u nebiće. Odnosno, umrećemo. Nećemo imati života. I zato je, dakle, jedini spas od smrti u Hristu i zajednici sa njim. Jer u Hristu dolazimo u zajednicu sa Svetom Trojicom sa Bogom Ocem i Duhom Svetim. Na koji način se ostvaruje ta zajednica? To je vrlo bitno da znamo, jer i to zaboravljamo. Ta zajednica se ostvaruje pre svega kroz krštenje. Duhom Svetim nas, dakle, kroz krštenje sjedinjujemo se sa Sinom Božijim i postajemo Sinovi Božiji po blagodati. Jer Bog Otac, ljubeći svoga Sina, On ljubi sve nas koji smo u njemu sjedinjeni. To je kao kad mati voli svoje dete, pa tada ona voli svu onu decu koja se igraju sa njim i vole njeno dete. Tada ih ona gleda kao svoje. E upravo neizmjerno više Bog Otac vidi nas u Hristu kao svoju decu. Drugi način koji je u stvari nastavak ovoga krštenja i sjedinjenja sa Gospodom, je u stvari sveta liturgija i sveto pričešće. U svetoj liturgiji se projavljuje sam gospod, posle svog vaznesenja na nebo, on je ostavio sebe duhom svetim ovde, ali kroz služitelja svete liturgije, načelnika, a to je episkop. Zato sveti Ignjati i bogonosac kaže, tamo gde je episkop, tamo neka bude i sam narod, jer kao što tamo gde je Hristos, tamo je vaseljenska crkva. On ovde ukazuje da je episkop ikona Hristova, prisustvo Hristova ovde na zemlji. Otuda i toliko poštovanje našeg naroda prema episkopu, ali i prema sveštenicima. Kada prođem i dođem da služim negde, tada se skupi narod mnogi i tada svi se tiskaju da me poljube u ruku, da traže blagoslov od mene. Ali to ne bi oni radili da u meni vide samo jednog običnog grešnog čoveka, kao i sve druge, nego u meni vide gospoda koji se tu projavljuje. I na taj način u stvari i nama skreću pažnju da ne zaboravimo upravo to. Naravno, kroz poštovanje Hrista poštUjemo i treba da poštUjimo sve druge koji su sjedinjeni sa njim, sve ljude. Jer se upravo Gospod poistovećuje sa svima koji su kršteni i sa njim sjedinjeni u svetoj lituriji. Zato i kaže Gospod kad ovima malima učiniste misli na obične ljude, meni učiniste. To znači on nam govori da se poistovećuje sa nama i da treba naš odnos sa drugim čovekom da bude kao odnos prema samome Gospodu, prema samome Hristu. I to se upravo ostvaruje u svetoj liturgiji. Sveta liturgija je otuda postala i uvek bila osnov i paradigma našeg života. A to je pre svega zajednica sa drugim, jer ne možemo postojati jedni bez drugih. Ikone smo Božje, a Bog je sveta trojica. Nije samac, nije individua, nego je zajednica ličnosti Oca i Sina i Svetoga Duga. Samo u zajednici sa drugim, pre svega sa onim veliko D, drugim sa Bogom i sa drugim ljudima, mi postajemo ličnosti, odnosno imamo život večni. To možemo iz iskustva da vidimo. Kada nekoga volimo i vezali smo za njega, mi ne možemo bez njega. I teško možemo da zamislimo kada se on izgubi naše postojanje, tad se gubimo i mi. Ali istovremeno, taj koji nas voli, on nama daje postojanje i toliko smo srećni i osećamo život i želimo da se to nikad ne završi. Dakle, to nam pokazuje da je zajednica sa drugim osnoV naše postojanja. Zato ovim ću da završim. Vera naša je crkva, zajednica, sa gospodom, a preko njega i sa Bogom Ocem i DuHom Svetim i sa svima onima koji su sa njim sjedinjeni. I njih će gospod sve te koji su sa njim sjedinjeni vaskrsnuti u poslednji dan kada dođe ponovo u sili i slavi da sudi svetu. Njemu neka je slava i hvala za sve što je učinio i učini za nas. Hristos voskrese.
