U maloj sali Centra za kulturu Požarevac održana je tribina „Zajedno kroz…“, posvećena transplantaciji organa, doniranju i podršci pacijentima koji čekaju na novi organ. Tribinu je organizovalo Udruženje „Zajedno za novi život“, u okviru projekta Ministarstva zdravlja Republike Srbije „Podrška aktivnostima udruženja građana u oblasti zdravstvene zaštite“, uz podršku Grada Požarevca.
Skup je okupio lekare koji se neposredno bave transplantacijom, predstavnike zdravstvenih ustanova, pacijente sa iskustvom transplantacije, ali i građane. Kroz stručna izlaganja i lične priče razgovaralo se o tome koliko je sistem transplantacije razvijen, sa kakvim se izazovima suočavaju pacijenti i šta je potrebno da bi broj donora u Srbiji bio veći.
Tribinu je moderirala Željka Vučenić, potpredsednica Udruženja „Zajedno za novi život“ i pacijentkinja na listi čekanja za transplantaciju jetre.
Devet transplantacija bubrega kod dece
Profesor dr Siniša Dučić, direktor Univerzitetske dečje klinike „Tiršova“, govorio je o transplantacijama kod dece i rezultatima ostvarenim tokom ove godine.
Prema njegovim rečima, na Univerzitetskoj dečjoj klinici ove godine transplantirano je devet pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom. Urađeno je šest kadaveričnih transplantacija i tri transplantacije od živog donora, uz učešće kolega iz Londona.
Kako je naveo, sve transplantacije za sada protiču dobro, bez ranih komplikacija.
Kod kadaverične transplantacije organ se uzima od osobe koja je preminula, odnosno koja je u stanju moždane smrti, dok su kod transplantacija od živog donora u gotovo svim slučajevima davaoci bili roditelji.
Profesor Dučić istakao je da su poslednje dve transplantacije bubrega urađene od živih donora, pri čemu su roditelji bili davaoci. Rani postoperativni tok bio je uredan, funkcija bubrega uspostavljena, a deca se sada nalaze u veoma dobrom zdravstvenom stanju.
Govoreći o drugim organima, Dučić je objasnio da se transplantacije jetre kod dece ne rade u ovoj ustanovi, već se pacijenti upućuju u inostrane centre u Bergamu u Italiji i bolnicu „Memorijal“ u Istanbulu.
Kao jedan od važnih koraka za unapređenje transplantacionog programa, profesor Dučić izdvojio je potrebu za većom promocijom kadaverične transplantacije i povećanjem broja dostupnih organa.
„Treba što više promovisati kadaveričnu transplantaciju“, poručio je Dučić, ukazujući na značaj doniranja organa pacijenata koji su preminuli nakon nesreća, kako bi veći broj organa bio dostupan pacijentima kojima su potrebni.
Transplantacija srca: Problem je broj donora
O transplantaciji srca govorio je dr Nemanja Aleksić, kardiohirurg Klinike za kardiohirurgiju UKCS i član tima za transplantaciju srca.
On je ocenio da je ova godina, nakon perioda zastoja i poteškoća izazvanih pandemijom koronavirusa, ponovo krenula nabolje.
Kako je objasnio, transplantacija srca nije izolovan proces, već je povezana i sa programom mehaničke potpore cirkulaciji, kojim se leče pacijenti sa istim ili sličnim problemima.
Govoreći o uslovima za rad, Aleksić je naveo da tim raspolaže savremenom opremom i da je uigran, budući da transplantacije srca radi od 2012. godine.
Kao jedan od ključnih izazova izdvojio je broj donora.
„Jedini problem je broj donora“, rekao je Aleksić, uz ocenu da je potrebno da što više ljudi bude informisano o značaju doniranja organa.
Posebno je istakao da se porodicama potencijalnih donora ne obraća hirurški tim koji obavlja transplantaciju, već za to postoji poseban tim.
„Bez podrške građana i porodice ne možemo“
O značaju doniranja organa i ulozi porodice govorio je dr Saša Knežević, anesteziolog Urgentnog centra UKCS, koordinator za transplantaciju organa UKCS.
Knežević je istakao da zdravstveni sistem može da obezbedi mnogo veći broj transplantacija, ali da bez pristanka građana i podrške porodice nema dovoljno organa.
Prema njegovim rečima, odluka porodice u trenutku gubitka bliske osobe može omogućiti drugom čoveku da nastavi život.
„Transplantacija je, po meni, najmanje medicina. To je skup svih naših odnosa u društvu, naše dobre volje i naše spremnosti da produžimo nečiji život“, poručio je Knežević.
On je naveo da su tokom ove godine u Srbiji realizirana 23 kadaverična donora i gotovo 100 transplantacija.
Knežević je izrazio nadu da će broj donora u narednim godinama biti veći, kako bi što veći broj pacijenata sa lista čekanja dobio mogućnost za transplantaciju.
Prema njegovim rečima, cilj je da Srbija dostigne oko 10 donora na milion stanovnika. Sa takvim rezultatima, kako je objasnio, otvorila bi se mogućnost pristupanja sistemu Eurotransplanta, što bi značilo veće mogućnosti za hitne pacijente i brže zbrinjavanje ljudi koji čekaju organe.
„Poručujem svim građanima da treba da veruju u svoju zemlju i u svoj zdravstveni sistem. Najbolje je da svoje organe dobiju kod svoje kuće, kad god je to moguće, i svi zajedno moramo da radimo na tome“, rekao je Knežević.
Opšta bolnica Požarevac spremna za postupak sa potencijalnim donorima
O postupku prepoznavanja potencijalnog donora, održavanju pacijenta i saradnji sa transplantacionim centrom u Beogradu govorio je dr Draško Dačić, direktor Opšte bolnice Požarevac.
On je istakao da u požarevačkoj bolnici postoji jasno definisana procedura za postupanje kada se pojavi potencijalni donor. Pacijenta procenjuju anesteziolog i neurolog, a ukoliko se utvrdi da ispunjava uslove za doniranje, o tome se obaveštava transplantacioni koordinator u Beogradu.
„Kada se pojavi potencijalni donor, biva pregledan od strane anesteziologa i neurologa. Potom se, ako procena naših lekara pokaže da potencijalni donor zadovoljava uslove, obaveštava koordinator u Beogradu i takav pacijent se transportuje“, objasnio je Dačić.
Prema njegovim rečima, Opšta bolnica Požarevac ima neophodne uslove za ovaj postupak – dežurne anesteziologe i neurologe, odgovarajuću sanitetsku službu, kao i 24-časovni kontakt sa nadležnim koordinatorima.
Dačić je naveo da je tokom godine bilo više slučajeva potencijalnih donora. U pojedinim situacijama organi su mogli da budu iskorišćeni za transplantaciju, dok kod nekih pacijenata to nije bilo moguće zbog drugih zdravstvenih stanja i komorbiditeta.
„To možda zvuči kao nešto što je lako, ali je to jedan izuzetno visokotehnološki proces. Treba lepo proceniti potencijalnog donora, treba brzo reagovati i potrebna je izuzetno velika stručnost u svim tim stvarima“, rekao je Dačić.
On je ukazao i na značaj dobre koordinacije između lokalne bolnice i transplantacionog centra, kako bi se ceo postupak, od prepoznavanja potencijalnog donora do transporta organa, obavio brzo i bezbedno.
„Jedno ‘da’ može spasiti i produžiti više života“
Poseban značaj tribini dale su lične priče ljudi koji su prošli kroz transplantaciju ili se nalaze na listi čekanja.
Predstavnici Udruženja „Zajedno za novi život“ istakli su da se već godinama trude da se program transplantacije u Srbiji unapredi, ali i da se građanima približi tema doniranja organa.
Direktni razgovori sa građanima, uz prisustvo lekara i pacijenata, imaju za cilj da razbiju predrasude i pokažu da ljudi koji čekaju transplantaciju nisu samo broj na listi, već nečiji roditelji, deca, prijatelji, komšije i rođaci.
Na tribini je istaknuto da jedan donor može omogućiti transplantaciju većem broju pacijenata i spasiti ili produžiti više života.
Posebno je ukazano na prepreke koje postoje u trenutku kada porodica treba da donese odluku o doniranju organa. Kao neke od razloga zbog kojih ljudi teško pristaju navode se porodične dileme, predrasude i lokalni običaji.
„Sledećeg meseca obeležavam deset godina od transplantacije“
Svoje lično iskustvo sa transplantacijom podelio je Mladen Todić iz Udruženja „Zajedno za novi život“.
Todić je istakao da će narednog meseca obeležiti deset godina od transplantacije jetre, koja mu je, kako je rekao, spasila i produžila život i omogućila da se vrati svojoj porodici.
Njegovo iskustvo je, kako je naveo, jedan od razloga zbog kojih se lično, ali i kroz rad Udruženja „Zajedno za novi život“, zalaže za to da se građanima približi tema transplantacije i doniranja organa.
„Ja ću sledećeg meseca proslaviti jednu deceniju od moje transplantacije jetre, kada mi je nečiji organ spasio i produžio život i vratio me mojoj porodici“, rekao je Todić.
On je ukazao i na značaj informisanja građana, navodeći da je, prema njegovim rečima, mnogo veća verovatnoća da će čoveku tokom života biti potreban organ nego da postane donor.
Todić je istakao da upravo kroz lično iskustvo i rad udruženja želi da doprinese boljem razumevanju značaja doniranja organa i da građanima približi priče ljudi koji čekaju ili su dobili novu šansu za život.
