Чак Бери је рођен 18.10.1926. године у Ст. Лоуису, Мисури, у афромаеричкој породици. 29 година касније родио се и рокенрол. Беријево детињство је било обележено певањем у хору баптистичке цркве, први пут са шест година, те свирањем гитаре на приредбама, коју је заволео гледајући свог пријатеља гитаристу Томија Стивенса из бенда у којем је певао. Први јавни наступ имао је у Гимназији Самнер.

Беријеве тинејџерске дане обележила је и оружана пљачка три продавнице, те одлазак у поправни дом. По изласку на слободу, у 21. години се оженио са Теметом Тоди Сагс (у браку су били 68 година), те почео радити у аутомобилском постројењу фабрике “Џенерал моторса” и као фризер. Тек је у својој 26. години први пут наступио за хонорар.

У Америци се у то време свет делио на белце и црнце. Све док их Бери није ујединио. Kлубови су се пунили. Одушевљена публика желела је да чује црног гитаристу који је спојио кантри и блуз звуке па чак направио и нешто ново и потпуно препознатљиво што још увек нема назив, а прославиће се као рокенрол.

Певао о тинејџерима, а то је објаснио речима “Не певам о себи већ о људима који ме слушају”. Бери је убрзо постао идол послератних тинејџера који су, за разлику од ранијих генерација, могли да уживају у изласцима, свиркама, забави…

Од 1957. до 1960. године Бери издаје неколико врло запажених албума за “Цхес”, првенац “Афтер Сцхоол Сессион” (1957), те “Оне Дозен Беррyс“ (1958), “Цхуцк Беррy Ис он Топ“(1959) и на крају “Роцкин’ ат тхе Хопс” (1960). У том периоду излази двадесетак хитова који заувек остају уписани у историји рокенрола, а неки од њих су “Роцк анд Ролл Мусиц“, “Сwеет Литтле Сиxтеен“, “Сцхоол Даyс“, “Реелин’ анд Роцкин’“, “Јохннy Б. Гооде” и још многи други. “Јохннy Б. Гоод” уврштена је међу 100 најбољих гитарских песама свих времена. Бери је говорио да су све његове песме настале из лично проживљеног. Тако је нпр. “Сwеет Литтле Сиxтеен“ настала у току једног концерта због једне девојчице која је у бекстејџу вијала аутограме, а “Мемпхис” на основу познанстава са разведеним паровима и на основу трагедија деце.

Међутим, Беријево грађење завидне музичке каријере, зауставило је хапшење 1959. године под озлоглашеним “Меновим законом”. Провео је 20 месеци у затвору, што га је по речима његових пријатеља веома променило.

1979. године Бери је одлучио да више не снима, али је наставио концертне активности. Исте године је инаступио у Белој кући, на захтев тадашњег председника САД Ђимија Kартера. 1984. године добио је “Греми за животно дело”, 1985. године примљен је у “Дворану славних блуеса”, а 1986. године у “Рокенрол кућу славних”. Филм “Хеил! Хеил!Роцк анд Ролл” из 1987. године представљао је својеврсни ливе трибуте Берију, а 2002. добио је и награду БМИ ИЦОН. Укључен је на неколико Ролингстоунових листа “Највећи свих времена”.

Његов заштитни знак био је непоновљиви “пачји ход” који је изводио свирајући на сцени, а који су многи копирали. Њега је први пут употребио као дете пролазећи испод стола да преузме лопту и његову породицу је то засмејало. Први пут га је јавно искористио током наступа у Њујорку, да би га један новинар окарактерисао као “пачји”.

Kада је реч о рокенролу, Чак је све рекао: “Не постоји ништа ново под Сунцем. Зато ме не оптужујте да сам први, само пустите да траје”. Свирао је све до последњих дана живота. Свирао је и живео рокенрол.

Чак Бери преминуо је у Сент Чарлсу у Мисурију, 18. марта 2017. године.