Јован Стерија Поповић био је српски књижевник, писац, комедиограф, веома важна личност у историји српске културе, а сматра се и оснивачем српске драме.

Vikipedija

Рођен је у Вршцу, 13. јануара 1806. године, у трговачкој породици.

Своје образовање основно и средње започео је у Вршцу, а школовао се и у Темишвару и Пешти, да би студије права завршио у Kежмароку.

Док се школовао у Пешти, где је похађао и средњу школу, највише се дружио са својим суграђанима из Вршца – Ђорђем Станковићем (једним од оснивача Матице српске) и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић (ћерком вршачког сенатора која је била списатељица).

С обзиром на то да се школовао за адвоката – једно време се тиме и бавио у свом родном месту. Адвокатску каријеру у Вршцу прекинуо је позив у Kрагујевац на радно место професора на Лицеју, што је Стерија веома радо пријватио.

Након професорског стажа, 1842. године постао је начелник Министарства просвете, а на овој позицији остао је наредних осам година. У овом периоду био је веома активан и залагао се отварање многих културних институција и покретање многих културних акција.

Kао начелник Министарства просвете организовао је наставу свих средњих школа, а био је и један од оснивача Ученог српског друштва. Поред тога, покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке, а 10. маја 1844. године основао је најстарију музејску установу у Србији – “Музеум сербски”, односно Народни музеј у Београду.

Трагедија коју је написао Јован Стерија Поповић, под називом “Смрт Стефана Дечанског”, било је прво дело које је изведену у првом београдском театру (позориште на Ђумруку) који је Стерија и основао 1841. године.

Школски закон – “Устројење јавног училишног наставленија” као начелник Министарства просвете донео је 1844. године, чиме је по први пут у Србији гимнастика постала предмет у школи од И до ВИ разреда гимназије, али ипак није био обавезан за све ђаке.

Осим закона везаног за школство, Стерија је заслужан и за доношење закона о заштити споменика културе, захваљујући ком су и данас очувана многа културна наслеђа Србије.

Његов књижевни рад и схватање постали су реалистичнији, што се појачавало временом и сваким новим написаним делом.

Свој посао је схватао озбиљно и радио је веома вредно истовремено и на својим драмама, али и на комедијама које је писао. Активно је радио и у позоришту, трудећи се да његова дела буду што боље приказана на сцени.

У почетку је веома невешто покушавао да драмски прикаже књижевна дела – најчешће народне песме, међу којима су “Невиност” или “Светислав и Милева”, “Милош Обилић” и “Наход Симеон”. Његова прва дела која је су била приказана у позоришту нису имала превише књижевне вредности, али су биле по укусу публике која је у то време била веома родољубива.

Међу његовим првим историјским драмама налазе се: “Смрт Стефана Дечанског”, “Владислав”, “Скендербег”, “Лахан”; позоришни комад “Ајдуци” – који је био веома популаран у то време, а који је инспирисан народном песмом.

Због различитих несугласица у политичком свету и разочарења у друштво и људе, Стерија је пред крај свог живота свој песимизам преточио у збирку стихова “Даворје” – 1854. године. Цела збирка штампана је старим црквеним писмом, а стихови који су се нашли унутра представљали су болну, песмистичну лирику саткану од интимне филозофије о болу, страдању и смрти.

Јован Стерија Поповиће преминуо је у Вршцу, 10. марта 1856. године, са само 50 година.

Иако представља оснивача српске драме, Стеријина улога комедиографа је још значајнија за историју позоришта код нас. Управо је на овај начин, стварајући комична дела реализма испољио свој књижевни таленат у потпуности.

Kомедије које је написао су: “Лажа и паралажа”, “Тврдица”, “Покондирена тиква”, “Зла жена”, “Женидба и удадба”, “Kир Јања”, “Родољупци”, “Београд некад и сад”.

Од 1956. године у Новом Саду се одржава фестивал “Стеријино позорје” на коме учествују позоришта како из Србије, тако и из иностранства, а играју се дела југословенских писаца. Фестивал у част Јована Стерије Поповића представља најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

На фестивалу “Стеријино позорје” додељују се и награде за најбоља достигнућа у позоришту. Тако се додељују награде за најбољу представу, за најбољи текст савремене драме, за режију, за глумачко остварење, за сценографију, за костим, за сценску музику, за најбољег младог глумца и младу глумицу, као и специјална Стеријина награда.

 

Извор: википедија