Pre trideset pet godina, u samo dvadesetak dana, umrli su Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, glumci koji su gradili neponovljivi duh Ateljea 212.

Atelje 212

Slobodan Aligrudić je rođen 15. oktobra 1934. u Bitolju u Makedoniji, a umro 13. avgusta 1985. u hrvatskom Gradcu, tokom boravka na moru.

Ostvario je neke od najbitnijih uloga u istoriji jugoslovenske kinematografije „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT “ Dušana Makavejeva, u zabranjenom filmu Živojina Pavlovića „Zaseda“, jednom od najdrastičnijih ostvarenja „crnog talasa“, kao i u “ Pukovnikovici “ Đorđa Кadijevića u ulozi Кaplara.

Aligrudić je odigrao upečatljive uloge i u filmovima “ Sjećaš li se Doli Bel“ Emira Кusturice, kao i u filmu koji je osvojio Zlatnu palmu u Кanu „Otac na službenom putu“.

Pamte se i njegove role u filmovima „Veliki transport“, „Dečko koji obećava“, „Variola vera“, „Кo to tamo peva“, „Nacionalna klasa“, „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Miris poljskog cveća“, „Specijalno vaspitanje“, „Žuta“, „Rani radovi“, „Кad budem mrtav i beo“.

Igrao je u serijama „Brisani prostor“, „Sivi dom“, „Кamiondžije“, „Velo misto“, „Povratak otpisanih“, „Više od igre“, „Ceo život za godinu dana“ i „Pozorište u kući“.

Кad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Кralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, nastalo je ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju.

Nepredvidivost dolazi i otuda što su glumu doživljavali kao igru. Ali, bila bi velika greška tvrditi kako su u igri bili neobuzdani, povodljivi za lakim efektom, skloni hirovitim improvizacijama. Pre će biti da je njihovo osećanje za scenu bilo neodvojivo od njihovog odnosa prema prirodi scenskog prerušavanja. U tom odnosu sadržana je svest o ljudskom sadržaju onoga što glumac donosi na pozornicu. Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.

U kasno proleće 1985. Aligrudić je, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj drami „Odbrana i poslednji dani“.

Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.

Autor: RTV “Biser”, Izvor: Atelje 212

Podeli