Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 22. decembra 2024. godine svetu Liturgiju u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu.
Posle čitanja nedeljnog jevanđeljskog odeljka o bezumnom bogatašu patrijarh Porfirije je poručio:
— Mada idemo u susret prazniku rođenja Hristovog, prazniku mira, ali na našu veliku žalost, već duže vreme smo kao narod zahvaćeni raznim nemirima, naročito u poslednje dane kada smo suočeni sa nemirom koji je posledica velike tragedije u Novom Sadu. Kao verni narod, razumljivo je, najpre se molimo za sve žrtve kao i za njihove bližnje. Molimo se pojedinačno i saborno, kao što se molimo za čitav svet, za mir u celom svetu, a kao ljudi podrazumeva se da očekujemo da svi vinovnici nesreće odgovaraju adekvatno pred zakonom. Istovremeno, naša Crkva, svi mi sa dubokom zabrinutošću pratimo sve što se dešava u našem narodu, u našem društvu, pratimo rastuću atmosferu konfrontacije i antagonizma uz svakodnevne incidente koji, bojimo se, a ne daj Bože, mogu se toliko proširiti da može da bude zaista i velikog broja žrtava.
Rastuće podele objektivno ugrožavaju dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti kao i jedinstvo našeg naroda. To su središnje vrednosti hrišćanskog shvatanja temelja sabornosti. Žao nam je što mnogi to ne razumeju, a neki možda i ne žele da razumeju prirodu Crkve, njenu misiju, njeno poslanje koje nam se i u ove predbožićne praznike otkriva isključivo i samo kao mirotvorstvo. Reč Crkve je uvek reč pravog, reč istinskog mira. Ako nije tako onda to nije reč Crkve, ma ko god je izgovarao i nazivao sebe Crkvom. Naš narod vekovima prolazeći kroz razne teškoće, u svom opstajanju i istorijskom uzrastanju dobro zna da Crkva uvek pouzdano i neodstupno stoji uz vaskoliki svoj narod, uz ceo narod. Crkva je saborna, što znači da vodi brigu o celini naroda, o svima, zato se nikada Crkva ne poistovećuje, ne može se poistovetiti samo sa jednim delom. Ona ne pravi razlike, nema selekcije i ako nije tako, onda to nije Crkva. Crkva je pribežište i utočište za sve – ona nikoga ne isključuje, razume potrebe svih. Kao što razume radost i uspeh i bol, Crkva sve teši, sve leči, leči rane duša, za sve je otvorena. Crkva zbližava i premošćuje razlike, otupljuje oštrice, svedoči da smo svi jedni drugima potrebni, da smo pozvani da čuvamo jedni druge, da brinemo jedni o drugima. Jednom rečju, Crkva je Crkva kada ispunjava Hristovu reč: Da svi jedno budu (Jn 17,21).
Najbolji mogući primer, paradigma, kako kažu i naprosto arhetip u našem narodu jeste slika, iskustvo Svetog Save, iskustvo koje je i naše iskustvo, kada miri svoju zavađenu braću. Sveti Sava u toj prilici nije arbitar, dakle ni Crkva nije pozvana da bude arbitar, ona treba da bude miritelj. Sveti Sava, pristupajući dvojici svoje braće, nije bio sudija, nego pomiritelj. On se molio za braću i učinio sve što je do njega da se braća pomire ali se braća nisu magijski pomirila, delovanje Svetog Save nije bilo magijsko – on nije učinio neki hokus-pokus i u istom trenutku zavađena braća se izmiriše, ne, nego je bilo neophodno, bilo je potrebno da i svaki brat istupi iz sebe, da krene u susret onom drugom u meri u kojoj on to može, u meri u kojoj njegova pozicija zahteva. Na kraju, to je mera koja je potrebna jer sve ostalo čini Bog, ali je potrebna vera, vera Svetog Save, potrebna je vera Crkve da bi onda vera Svetog Save i molitva Svetog Save mogla da ima ploda.
Stoga, u uzburkanoj i nemirnoj atmosferi u kojoj se nalazi naš narod, možemo reći i država, Crkva se moli za sve učesnike u društvenim zbivanjima, da ispole pravu, istinsku, hrišćansku, mirotvoračku, pravoslavnu odgovornost, da ispole iskreno uvažavanje svih mišljenja, posebno onog drugačijeg, nikad ne gubeći iz vida opšte dobro, zajedničko dobro iznad kojeg ne bi smelo biti nijedno uže, političko, društveno ili sebično, grupno, interesno. Molimo se, imajući u vidu poruku današnjeg Jevanđelja u ove dane božićnog posta, za to da se u umove i srca ljudi povrati razboritost, smirenost i ljubav, a da se suprotnosti i razlike koje u svakom društvu postoje, dešavaju kroz otvoren, iskren, bratoljubivi i odgovoran, demokratski i građanski dijalog i razgovor. Neka bi Bog dao da se uvek sećamo ne samo svog rođenja i da se brinemo o svom životu i blagoslovenog sećanja na smrt, kako bismo mogli na pravi način da slušajući razumemo poruku i reč Jevanđelja, da bi onda Gospod Isus Hristos bio naš Bog koga slavimo ovde i sada i u vekove vekova. Amin.
Izvor: SPC
