Vučiji dani su period od 16. do 24. novembra, između Đurđica i Mratindana, kada se prema narodnom verovanju vukovi dobijaju posebnu moć i ljudi se pridržavaju starih običaja kako bi izbegli nesreću.
Veruje se da su Vučiji dani kada se „nebeska i zemaljska vlast poklope“ i vukovi, kao Božije životinje, dobijaju pravo i poštovanje. Vuk je u srpskom narodnom predanju moćna životinja, čuvar i sudija, pa se u ovom periodu posebno poštuje.
Tokom Vučijih dana narod je verovao da se mora živeti pažljivo i tiho: Ne radi se težak posao, ne oštri se nož, ne dira se vatra više nego što treba. Takođe, Ne prede se vuna, ne gnjevi konac, ne otvara džak, ne raspara šav. Uglavnom sve što bi moglo da „nagovori vuka“ da raspara ili razdere, izbegava se. U nekim krajevima klalo se crno pile ili crni petao, ćuteći, u ranu zoru, kao žrtva na kućnom pragu.
Ovaj period je bio vreme tišine, opreza i poštovanja prirode, kada se ljudi povlače i izbegavaju sukobe.
Dakle, Vučiji dani nisu samo praznovanje, već duboko ukorenjeno narodno verovanje koje spaja religiju, prirodu i strahopoštovanje prema vuku.
