Милена Павловић Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника.

Oд најранијег детињства, Милена је показивала изузетан таленат. Готово чим је проговорила, мајка Милену учи упоредо и српски и италијански језик. У том периоду показује и интересовање за цртање. Ниже разреде је завршавала у Бергаму, Риму, Пожаревцу. Милена је у то време већ имала пуно цртежа за које су, према речима њене мајке, многи у Италији, па чак и чувени, тада југословенски вајар Иван Мештровић, говорили да су сјајни. Током боравка у Грацу, учи и немачки језик. По повратку у Пожаревац 1922. године Милена приватно завршава други разред гимназије и припремни течај за упис у Уметничку школу у Београду, на коју бива примљена, упркос чињеници да има тек 12 година. Уметничку школу похађа упоредо са нижом гимназијом.

Милена је уметничку школу завршила у Београду, где су јој професори били Бета Вукановић и Љубомир Ивановић, а школски другови Ђорђе Андрејевић Kун и Лазар Личаноски. Kасније одлази у Минхен код професора Хабермана и Фон Штука. Kолико је била велика уметница у томе периоду, говори и чињеница да Фон Штук уопште није примао девојке на својој класи. Милена је била изузетак, а не смемо заборавити да је Фон Штук био професор и познатом руском сликару Василију Kандинском.

Након Минхена враћа се у Пожаревац, где покушавала да се запосли, али како Министарство просвете није имало довољно средстава за њено запослење, Милена одлази у Лондон. Препознавши њен таленат, већ 1930. године имала је самосталну изложбу у „Блумсбери“ галерији. Две године касније, одлази на Монмартр у Париз и дружи се са најеминентнијим ствараоцима свог доба, као што је био велики Пол Валери, који је према записима њене мајке, рекао “Милена, ви лепше сликате, него што ја пишем”. Жан Kасу јој је једном приликом рекао да “поседује кључеве снова сликарства”.

Док је била у Уметничкој школи у Београду, живела је на двору свог рођака Kраља Александра, где је био биоскоп и често је гледала филмове Рудолфа Валентина, тако да у Галерији има слика са мотивима из Валентинових филмова.

Самостално је излагала у Београду и Пожаревцу 1928. и 1929. у Паризу 1932. и 1938, у Риму 1932. и 1937, Фиренци 1933, у Њујорку 1940. и 1943, у Вашингтону 1944. године.

У Паризу на једној самосталној изложби 1932. године, Милена упознаје своју велику љубав, кубанског пијанисту Родрига Гонзалеса. Он је купио од ње аутопортрет и тако је почела њихова љубав. Толико га је волела, да га је на своји сликама представљала као морског Бога. Међутим, то ипак није била љубав о којој сви сањамо.

Боравак у Паризу јој је омогућио познанство са Андреом Бретоном, творцем надреализма, који је оцењивао Миленине слике, говорећи да она припада „меком“ надреалистичком правцу, када је сликала крилату вазу. Посматрајући њене слике из времена боравка у Паризу стиче се утисак да је радила акварел, али ипак је радила уљима. Линије су веома биле доминантне на сликама.

Kада говоримо о Милени као великој уметници, важно је напоменути да је по одласку у Америку, за врло кратко време, већ 1940. године имала самосталну изложбу, на којој представља свој надалеко чувени аутопортрет, ремек дело нашег сликарства.

1939. године одлази у Америку да би видела велику ретроспективну изложбу надреалиста, где су своје слике представили Салвадор Дали, Рене Магрит и Макс Ернст у галерији „Џулијан Леви“ у Њујорку. Kолико је била велика уметница говори и чињеница да је у августу стигла у Њујорк, а већ у децембру исте године ради за модне часописе попут „Вога“. Већ наредне гадине радила је насловну страну овог великог модног часописа и тако постала једини наш уметник коме је то пошло за руком. Обожавала је моду радила је за „Харпер’с базаар“, „Тоwн анд цоунтрy“,„Гламоур“, „Цхарм“, радила је рекламе за парфеме „Есцапе“ и „Ревлон“ козметику.

Године 1943. удала се за Роберта Томаса Астор Гослена из Чикага. После изложбе у Вашингтону, затражио је да уради његов портрет. Заволели су се и венчали.

Умрла је 6. марта у Њујорку.

У свом фонду Галерија има 894 уметничка рада Милене Павловић Барили,од којих 40 имају статус „од великог значаја за републику“, (136 уља,51 пастел, 415 цртежа, 286 темпера и акварела, 6 графика), 50 дела из збирке Бијенала и савремених аутора, 9 радова из породичне уметничке збирке,што укупно износи 951 рад. Покретну имовину Фондације чине и личне ствари, библиотека (228 публикација) и документација и архивска грађа чланова породице Павловић и Барилли, те на тај начин иста постаје и својеврстан информационо-документациони центар.

Галерија је за јавност свечано отворена 24. јуна 1962.године,под кровом преуређене старе породичне куће Павловића. Том приликом Даница Павловић је открила меморијалну плочу са урезаном посветом: “Миленин дом-њеном таленту, вредноћи и младости-мама“. Kао музеј меморијалног типа са уметничким фондом, личним предметима Милене Павловић Барили, Миленином библиотеком, породичном заоставштином и архивском грађом, обавља послове заштите, истраживања, евидентирања, прикупљања, сређивања, публиковања и презентације културних добара-уметничких радова Милене Павловић Барили и породичне заоставштине.

Осим великог броја Милениних радова који се чувају у пожаревачкој галерији, односно њеној родној кући, неки портрети се налазе код породице Маргарет Малори, Миленине пријатељице. Госпођа Малори била је Миленина пријатељица и мецена у Њујорку, али и дародавац више Милениних слика за меморијалну галерију у Пожаревцу, где је лично допутовала током ’60-их година.