Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Zadušnice, koje su skoro uvek u subotu pred Duhove, Taj dan pravoslavni hrišćani posvećuju svojim umrlim precima i, prema tradiciji, posećuju grobove, prislužuju sveće i služe pomene.
Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove. Zadušnice su uvek u subotom, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Tog dana u crkvi se služi zaupokojena liturgija na kojoj se čitaju imena upokojenih pravoslavnih hrišćana. (Raspitajte se na vreme u koliko sati počinje liturgija u subotu; obično je ranije nego nedeljom, negde u 8 č, u nekim crkvama u 7:30 č.) Ako želite da date imena za proskomidiju dođite nešto ranije, pre početka liturgije i imena predajte pomoćniku sveštenika koji će ih uneti u oltar.
U crkvu na liturgiju potrebno je poneti malo kuvanog žita, malo crnog vina, malu sveću za žito i svećicu za svakog upokojenog ili jedna veća za sve, spisak imena vaših upokojenih rođaka i prijatelja. (Ako dajete spisak za liturgiju, biće vam potreban još jedan za parastos posle liturgije), kao i skroman novčani prilog prema svojim mogućnostima.
Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.
Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.
Sveća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: „Ja sam svetlost svetu.“ Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.
Posle liturgije u crkvi se služi parastos na kome se čitaju imena upokojenih pravoslavnih hrišćana, koja smo pripremili, i na kraju vinom preliva žito. Uz imena priloži se skroman novčani prilog – naša žrtva za pokoj duša naših pokojnika za koje se molimo.
Posle parastosa se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće i uređuju se grobovi.
Ako želite, dogovorite se sa sveštenikom da odsluži mali pomen i okadi grob. Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen.
Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je i poklanjanje duhovnih knjiga.
Кnjiga duhovnog sadržaja se može, na spomen i za pominjanje u molitvama, dati nekom ko ne može da je kupi, ili pokloniti bibliotekama.
Izvor: Mikroknjiga