Хајнрих Хајне (Хеинрицх Хеине), рођен 13. 12. 1797 у Дизелдорфу, а преминуо 17. 2. 1856. у Паризу.

Био је један од највећих немачких лиричара XИX века. Због напредних погледа дела су му за живота била забрањивана у Немачкој, а како је био јеврејског порекла, забрана је била обновљена и у доба нацизма. Kао песник, осећајан, духовит, смео и борбен. Он је песник “светског бола”, али и раскида са романтиком. Он је највише превођен страни песник на подручју бивше СФРЈ.

Значајнија дела – пеме: Kњига песама, Политичка сатира, Ата Трол, Путописи

1817. пише прве љубавне песме, које су објављене у једном немачком часопису. У Бону започиње студије права, филозофије и књижевности.
1821. године се пребацује на Универзитет у Берлину, па има прилику да слуша Хегела и многе друге угледне професоре.
1822. године објављује прве песме, које се одмах издвајају својим оригиналним стилом балате и ироничном одбијању сваких илузија.
1825. године прелази у протестантску веру и добија име Хајнрих, уместо оригиналног Хари. Исте године дипломира на правима на Универзитету у Гетингену.
1826. постаје познат, након објављивања Слика с путовања, где у замишљеном дневнику са пута говори о фантастичним и моралним темама, угледајући се на Стерна и Жан Пола.
1826. иде на краткотрајни пут у Енглеску, где су се јавили његови интереси за актуелна политичка дешавања, али и где уједињује све своје песме у једну Kњигу песама.
1827. излази дефинитивна редакција Kњиге песама.
1828. године путује у Италију, а сећања са овог пута објављује 1836. у књизи Фирентинске ноћи.
Француски период

Због кризе у својој земљи, Хајне одлучује да се пресели у много слободнију Француску, где је започео да се виђа и да посећује, како немачке емигранте (Хумболт, Вагнер), тако и многе француске интелектуалце, међу којима и Балзака и Виктора Игоа. Године 1835. објављује важну студију о историји филозофије и религије у Немачкој, а исте године студија бива и забрањена.

У тим годинама, у којима је боравио у Француској, сарађивао је са различитим немачким часописима, а истовремено је и писао извештаје на француском, о ситуацији у Немачкој. Осим споменутих дела, Хајне је објавио и многе сатиричке списе, као и две сатиричне епске песме Ата Трол (1843) и Немачка, зимска бајка (1844). Немачка, зимска бајка постаје једна од најважнијих књига у немачкој књижевности. Има политички карактер и у њој Хајне отворено признаје утицај Kарла Маркса, са којим је био у пријатељким односима. Збирку поезије Романесеро објављује 1851, где са дубоком филозофском и етичком озбиљношћу описује патње које је подносио због болести (атрофија мишића) и због које је лежао у кревету осам дугих година.

Дело Разни списи из 1854, садржи расправе о јеврејској и хришћанској вери, либерализму и комунизму. Ово дело означава крај његове политичке и књижевне активности. Умире у Паризу 17. фебруара 1856.

Хајне је користио немачки језик за састављање стихова и био је један од ретких који су то умели да раде, па је тиме стекао изузетну славу, као најуспелији у свој генерацији после Гетеа. У стиховима је постигао највећу популарност преузимањем пучког певљивог тона немачке народне песме. Хајнеове песме су толико мелодичне да су их често компоновали многи композитори. Психолошку стварност коју је створио у делима подстакнута је носталгичним сећањем на две велике несрећне љубави (према рођакама Амали и Терези), али и на другим темама (природи, политичким идејама, животу, савременом друштву), па је на тај начин успео да у својој поезији досегне изузетно значајне висине.

Умео је да се поиграва са стилистичким способностима, дајући својим стиховима објективан тон, чак и када је изражавао лична осећања.

Оригиналност Хајнеове поезије огледа се у томе што је настојао да негира сваки сентиментализам, што му је дозвољавало да користи предмете романтизма са иронијом и реализмом.

 

Извор: Википедија