На данашњи дан 7.02.1864. умро је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика. Направио је преокрет у српској литератури – она је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје.

На “Књижевном договору” српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа, што је вероватно његова животна грешка, али је у време узлета идеје братства јужнословенских народа било веома тешко предвидети последице такве широкогрудости.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша.

У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

После пропасти Првог српског устанка 1813. и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и “Писменицу” (граматика), а 1818. “Ријечник”.

Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах “Даницу” и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.

Гигантским радом (његово дело је сабрано у 39 томова), за који би тимовима научника и културних радника биле потребне деценије, стекао је многе присталице, али и противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле “Песме” Бранка Радичевића, доказ да се “Вуковим језиком” могу писати и уметничка дела, а Ђуро Даничић је делом “Рат за српски језик и правопис” доказао да су Вукове језичке поставке оправдане. Цела епоха – развијени српски романтизам – била је под његовим утицајем.

Његови посмртни остаци пренесени су 1897. из Беча у отаџбину и, уз Доситеја Обрадовића, почивају испред Саборне цркве у Београду.

Извор: Крстарица

Фото: Википедија