Na današnji dan 7.02.1864. umro je srpski jezički i pravopisni reformator Vuk Stefanović Karadžić, jedna od najznamenitijih ličnosti srpske kulture, tvorac novog pravopisa i književnog jezika. Napravio je preokret u srpskoj literaturi – ona je od njegovog vremena dobila izrazito narodno i nacionalno obeležje.

Na „Književnom dogovoru“ srpskih i hrvatskih kulturnih radnika u Beču 1850. dopustio je da štokavski dijalekt srpskog narodnog jezika postane jedinstven književni jezik oba naroda, što je verovatno njegova životna greška, ali je u vreme uzleta ideje bratstva južnoslovenskih naroda bilo veoma teško predvideti posledice takve širokogrudosti.

Osnovnu pismenost učio je u selu kod rođaka trgovca, potom u školi u Loznici i u manastiru Tronoša.

U Prvom srpskom ustanku bio je pisar vojvode Ćurčije, zatim učitelj u Beogradu i carinik na Dunavu kod Kladova.

Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. i odlaska u Beč, počeo je da sakuplja narodne pesme i umotvorine i da radi na srpskom jeziku i pravopisu. Ubrzo je izdao prvu zbirku narodnih pesama i „Pismenicu“ (gramatika), a 1818. „Riječnik“.

Pisao je i istorijska svedočanstva, bavio se etnografijom, organizovao istraživanja u svim jugoslovenskim zemljama i vodio ogromnu prepisku. Borio se protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića i jakog fronta protivnika reforme jezika. Uređivao je almanah „Danicu“ i nastojao da Evropu upozna sa srpskim narodnim blagom i prošlošću.

Gigantskim radom (njegovo delo je sabrano u 39 tomova), za koji bi timovima naučnika i kulturnih radnika bile potrebne decenije, stekao je mnoge pristalice, ali i protivnike. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima Evrope, učinio je da srpske narodne pesme, kultura i istorija ostanu poznate širom Evrope, a ugledni Univerzitet u Jeni proglasio ga je počasnim doktorom.

Njegove reformatorske ideje odnele su odlučujuću prevagu 1847, kada su izašle „Pesme“ Branka Radičevića, dokaz da se „Vukovim jezikom“ mogu pisati i umetnička dela, a Đuro Daničić je delom „Rat za srpski jezik i pravopis“ dokazao da su Vukove jezičke postavke opravdane. Cela epoha – razvijeni srpski romantizam – bila je pod njegovim uticajem.

Njegovi posmrtni ostaci preneseni su 1897. iz Beča u otadžbinu i, uz Dositeja Obradovića, počivaju ispred Saborne crkve u Beogradu.

Izvor: Krstarica

Foto: Vikipedija