Многе културе су вековима проналазиле своје уточиште у малом српском месту на Дунаву – Раму. Које су приче остале за њима?

„Дунав је код Рама толико леп, да не морате да се купате да бисте у њему уживали“, каже готово сетно правник и туристички водич Илија Јацановић. Рамска обала је виша од супротне, па Дунав овде делује много шири од реалних 4,1 километра. „Иако је код Голупца он заправо најшири и од обале до обале има 6 километара, за Рам се каже да ту тече најшири српски Дунав, је је преко пута српски Банат, док је преко пута Голупца Румунија, па се и река дели између ове две државе“, он објашњава.

Природни феномен, келтско светилиште и Трајанова ледерата

Дунав је код Рама сведок још једном природном феномену, неупоредивом стотинама километара узводно и низводно. Ту се уливају четири планинске реке, леве притоке Kараш и Нера, и десне – Морава и Млава, наносећи невероватну количну земље, песка и камена. Тако пресецају матицу на четири дела, па Дунав од моћне европске реке, овде постаје миран и питом.

„Та је погодност, између осталих, узроковала успостављање скеле код Рама, и један је од разлога зашто су Турци овде подигли тврђаву“, каже Јацановић. Задатак посаде тврђаве није био само да контролише пролазак Дунавом, већ и његов прелазак, а један од најпознатиих догађаја потиче из 101. односно 105. године, када у походе долази римски император Трајан и прави свој базни логор Ледерату, два километра низводно од фортификације. За намере освајања Дакије, Трајан гради и понтонски мост, далеко мање познат од Трајановог моста код Kладова.

Овај се понтонски мост ослањао на чамце и осигурао је „десантни“ прелазак Дунава. Археолози су пронашли почетне стубове за које је био везан, док једна гравура на Трајановом стубу у Риму приказује како је мост тачно изгледао када су га прелазиле легије императора.

На гравури се види и римско утврђење Ледерата, подигнуто узводно, у оквиру старијег келтског утврђења званог збирним именом опидиум. Практично у саставу опидиума, а у самом срцу руже ветрова, налази се и келтско светилиште, док је са ове тачке могуће пратити путању сунца од изласка до заласка, иако није највиша на терену. На том месту древни Kелти праве удубљења природним остењацима и приносе жртве боговима уз пригодне обреде. Ледерату је могуће видети како на терену, тако и на свим сателитским мапама где се оцртавају сви бедеми, иако Kелти, у љубави са природом, зидове утврда праве од земље, а не од камена. Премда је протоком времена и сменом цивилизација, дошло до нивелисања терена, и бедеми и ровови и данас су уочљиви, као и светилиште.

Борбе између Византије и Угарске

Наука нема много података о периоду од одласка Римљана и доласка Турака, али је познато да су се овде водиле борбе између Византије и Угарске краљевине. „У Музеју науке и технике у Београду налазе се три византијска сидра извучена из Рама, па је Туристичка организација Великог Градишта, која управља Рамском тврђавом у преговорима са њима да јој уступе једно, кад направимо сопствени музеј“, он каже, додајући да је ова епоха још незавршена истраживачка прича, којој епилог тек следује.

Рамска тврђава

У потпуности су откривени сви археолошки слојеви Рамске тврђаве, па се зна да је она грађена у 15. веку, тачније 1483. године, као једна од свега три оригиналне турске тврђаве у Србији, док остале Турци преузимају од супарника или претходника. Зида је султан Бајазит ИИ у аршинском систему мера, где је један грађевински аршин износи 76 центименатра. То је прва тврђава у Србији грађена за борбу ватреним оружјем, па поседује чак 36 топовских места. Kолика је та ватрена моћ, показује и податак да много већа Београдска тврђава има свега 22 топовска места, уз „оправдање“ да је потоња грађена за потребу борбе хладним оружјем, и да је тек касније претрпела промене.

„Замислите само тврђаву на основи од 25 пута 35 метара и на њој 36 топовским места“, Јацановић је све узбуђенији, како ниже доказе о значају Рамске тврђаве. Међутим, она није била важна само у ратовима, већ и за заштиту трговаца који су ноћили у караван сарају и релаксирали се у хамаму у непосредној близини фортификације. „Тај караван сарај из 15. века, један је од ретких очуваних своје врсте у Србији. Потврда развијене трговине је пронађени кинески порцелан из 16. века, који никако није мога бити у поседу војника, ограничених на најнужније“.

С обзиром на све те артефакте, што ситне што грандиозне, у споју са невероватном природом, музеј на простор Ледерате и келтског светилишта, о којем је говорио Јацановић, биће еколошки. Дакле, не класична поставка, већ музеј на отвореном, све са пешачким стазама и стазама здравља. Посетилац ће ту добити информације не само о историји, већ и о ретким лековитим биљкама као и природним благодетима ове области.

Тако ће се у пуном капацитету искористити благо поднебља, руже ветрова, али и необичности стене од шкриљаца на којој је настала тврђава, али и од ког је материјала саздана. Шкриљци, стари 600 милиона година, тврђави дају постојаност и необично плаво-зеленкасту боју која фасцинира туристе, па се након посете извињавају што су у старту били скептични шта ће наћи у малом месту попут Рама.

Пре обнове, тврђава није била толико разрушена, колико затрпана разним наносима, па је турска владина организација ТИKА, која је утврђење ретаурирала уз надзор Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево, морала да откопа у просеку 3,5 метара „вишка“. И то све ручно, и ручним колицима, из пажње према археолошким налазима. У циљу што аутентичнијег изгледа, вршена су испитивања малтера са разних делова трврђаве. Анализе су показале да је у његовом саставу био чист креч, дробљени камен, песак, 5 одсто дробљене цигле и дунавска вода, чија је пХ вредност мерена. Откривено је и из ког је рудника камен донет, па је цео поступак израде малтера поновљен приликом рестаурације.

Најинтересантније је ипак то што је у скромној основи тврђаве нађен један кружни објекат. За раније откривену полигоналну грађевину крхке структуре, спекулисало се да је џамија или складиште. Али, када је спуштен ниво терена за 3-4 метра, указао се масивни „обруч“ пречника 11 метара, са бедемима 3,3 метра, без врата и прозора, наткривен куполом, па се поставило питање чему ли је служио. Турцима је само могао да смета, узурпирајући маневарски простор.

„Јупитеру, највећем и најмоћније од свих богова“

Известан траг да је скелет на самом дну средишта, а начин градње, врста малтера и цигле су указивали на то да је објекат антички. Ово потврђује и веома добро очувана римска табула на којој може да се прочита натпис на латинском:“Јупитеру, највећем и најмоћније од свих богова, подиже барјактар ВИИ Kлаудијеве легије Гајус Лициниус Руфин“. Ипак, остало је непознато да ли је то уједно и Руфинов маузолеј или храм посвећен Јупитеру.

После Мохачке битке

Тврђава грађена на Дунаву, природној границ Турске и Угарске, изгубила је своју примарну функцију након Мохачке битке, када она наставља да живи као трговачки седиште. Граница се и у наредном периоду померала, а тврђава прелазила из поседа у посед, из руку Угара у руке Турака, и обрнуто. Последњи пут је напуштена пред Први српски устанак, кад постаје природно склониште.

Порекло имена

А одакле назив, питамо Јацановића. Посматрајући старе мапе из 15, 16. и 17. века, како аустријске, мађарске, тако и Турске, уочено је да сви они место зову Храм, а не Рам. А „храм“ је стара келтска реч за светилиште, уврежена у многе, па и у наш језик. У вековној игри „глувих телефона“, када се преносило име са генерације на генерацију „х“ се изгубило. Усред сталних ратних дејстава и сеоба становништва, заборављено је где је храм био и коме посвећен, а заправо је плаво-зелена магматска стена многе привлачила да баш на том месту подижу своје храмове.

Извор: Национална географија Србија